Zato sam tužna

Učili su nas bontonu, lepom ponašanju, da budemo ugledni i fini članovi društva u kome niko nije fin, niko nije suštinski fin;  svi nekako potisnuti, naučeni, a to nije prava finoća. Svi su pasivno agresivni, potisnuto nezadovoljni ali su ipak fini, jer tako je kulturno biti. Ne sme se biti stvaran, iskren, ne sme se vrištati to nije društveno prihvatljivo, kaže jedna žena.

A šta ako ste mnogo puta rekli asertivno, (sere mi se sve više od tog izraza) i ništa se nije dogodilo? Zar onda nije prirodno da vrištite, da galamite, da vičete, da ne biste oboleli od sve teskobe koju ste strpali u sebe jer vas niko ne čuje? Kažu, probaj drugačije. Moguće, shvatam, sve shvatam. Ali da bi probali drugačije nekada je dobro izvrištati se onako baš iz stomaka jer ste toliko bili bespomoćni u milon situacija da bi ovo baš godilo.

To uistinu i nije neki način za vraćanje osećaja lične moći, ako ništa, barem olakšanja. Nekada je potreban itekako.

Zato prezirem tu finoću koja nije prava. Prava finoća je nešto sasvim sasvim drugo.

Ja sam terapeut i  asertivna sam :) i veoma strpljiva, ali ono što vidim je……..Nemam pravu reč. Često od toga što vidimo postanemo agresivni, uplašeni i nestrpljivi. Jedno radja drugo.

Da sad ne bih tupila o tome kako i šta, i kako vibriramo, i iz koje pozicije treba da tražimo i sve ostalo. Samo kažem, ok je nekada baš ozbiljno povisiti ton, baš ozbiljno.

Imperativ je spoljni izgled i spoljna poruka.

Učitelji vaspitači, pedagozi, roditelji. Gde god sam zavirila važno je da se održava neka slika da su svi dobri i fini.  U svetu koji to trenutno nikako nije. Niti dobar, niti fini.Ali da se održava slika savršenstva, gde retki visoko senzitivni primećuju da je fake, to je imperativ. Zato smo i eklodirali. To je simbolika Plutona. Ako se ne pokaže istina, i ne preuzme odgovornost za nju, stvari kad tad eksplodiraju.

Učili su nas da budemo dobri djaci, primerni radnici, da slušamo glupavije nadredjene. Da izvinete na izrazu, nekad je baš adekvatan. Na žalost uvek se ispostavi da su nižeg nivoa obrazovanja, sposobnosti, da ne kažem inteligencije ali posebno one emocionalne. Tzv lažni autoriteti. I sve to što su nas vas učili niste vi autentično to je vaše lažno ja. Vaše stvarno ja uvek nepogrešivo prepoznaje istinu ali su vam je malo zabašurili dresurom tj vaspitanjem.

Svakakvim glupostima su nas učili i mi hteli ili ne uklapamo se ili ne jer čovekova suštinska potreba je da bude prihvaćen. Eh. I onda zabrazdi u prihvatanje neprihvatljivog. Biti prihvaćen u nenormalnom i bolesnom svetu sa izopačenim vrednostima je takodje izopačeno.

Nisu nas naučili istinski da budemo SVOJI. Da se to zrno prihvatanja nalazi unutar nas. Da nepogrešivo sledimo sebe i vrednosti kojima smo trebali biti naučeni i do kojih ne bi trebalo odstupiti ni po koju cenu.

Istina je uvek lepota zato što je istina. Istina leči, oslobadja, daje snagu. Ima zla, ima zlih ljudi, ima zle dece! Kakvi roditelji takva deca. Lažljiva, ohola, podsmešljiva. Vidi se odmah po roditeljima. Oseti se po energiji koju šalju. Odmah se oseti ta ne- ljubav.

Ma nije to ono dete koje je besno, ne. Dete koje je besno, koje nekad vrisne ili udari bezazleno, to  je povredjeno dete i traži pomoć. To je drugo.To dete treba ljubav, i to dete jeste ljubav, zato i vrišti. Jer negoduje pred zlom. Zato i udari. Jer negoduje pred zlom.  To dete ume da zagrli, da oseti, da uteši, da bude drug.

Ali ova druga deca su pritajena, fina. Ne plaču ne smeju se, fina su. Ali iz prikrajka ljubomorna, podsmešljiva, duboko nesretna, duša im je nesretna. Takva deca ne znaju da osete, uteše, zagrle. Ne. Ali znaju da osude, porugaju, nameste, smeste, slažu, izvrnu, ubede, smisle najgoru spletku. I jako su fina pre svega.

Nije vam ni pored te dece ni pored takvih odraslih prijatno. Nije prijatno. Telo vam se grči ali nisu vam rekli da treba da bežite i ostanete svoji barem ostali sami. Nisu vam rekli da je ok biti sam kada ste okruženi šljamom. Naći ćete se već, naći ćete se ljubavi, u manjini je ali postoji. Ne treba da nas proguta šljamizam. Samo vam nisu rekli da bežite.

Zlo je neopipljivo, nedokazivo, nažalost pritajeno i toliko iziritira ako ostajete da ćete neminovno vi biti osudjeni za neuračunljivost zbog tudjeg zla. Zato se samo sklonite. Zlo se ne može izmeriti niti dokazati ako nije bilo modrica, smrti, posekotina, preloma, ruševina paljevina, izgorenih delova, porušenih

Suze se ne mogu izmeriti. Krivica i bol i sram koju nanose drugima se ne može izmeriti. Strepnja, život u strahu, depresija, sabotaža, se ne može izmeriti. Zato učite decu da znaju da se sami brane. Prepoznavanjem i upoznavanjem sa zlom.

Kada ih neko odbacuje, zadirkuje, ruga se, nagovara na razne stvari, okrivljuje, izvrće.

Ljubav je autentična, čista. Zlo je pritajeno i maskirano i zbunjujuće.

Zlo je kada morate da se uklapate da biste bili prihvaćeni, da se adaptirate. Suprotna reč od pripadati je uklapati se, a to je jednako uslovljavanje tj odbacivanje. Kakva uslovljena ljubav. To je zlo.

Zlo je za mene svaki pokušaj ranjavanja duše male dečije dušice i skrnavljena jljubavi u vama vaše i vaše potrebe za ljubavlju. Skrnavljenje prirodnog i autentičnog.

Ljubav je prirodna stvar, priroda je ljubav. Sve drugo je veštačko. I onda mislite da niste dovoljno dobri zato što ste prirodni u veštačkom svetu. Prirodni ste i kad vrištite sa razlogom. Ali ima onih koji manipulativno vrište i prave drame. To je ta nevidljiva razlika. Vidljiva visoko senzitivnim.

Ceni se veštačka inteligencija, veštačke emocije, vaštačke usne, veštački brakovi.

Ma dobri ste. Ne meri se dobro postignućima niti rezultatima, takmičenjem,  nego količinom ljubavi i poštovanja koje dajete sebi i koje ostavljate svetu. To su prirodne stvari.

Sve što narušava prirodu, predivnu prirodu i ne služi dobru.

Pogledajte dete. Ono je čista ljubav

A u šta ponekad izraste to dete?

Reći ćete Nado preteruješ.

Vi tvrdite da to što vam se desilo nije ništa. Da treba zaboraviti da deca brzo zaboravljaju ali nikad više nasilja. Jer je kako rekoh, nevidljivo, pritajeno, lažljivo pre svega, manipulativno.

Osudjuju se oni koji nisu krivi. Oni pravi zlotvori ostaju nekažnjeni. U ovom životu možda. Karma uvek radi svoje.

I zato što su vas naučili da to nije ništa, nikada vas ne nauče da je to nešto i da je loše, jako loše. I nikada onda ne naučite da razlikujete. I da naučite da se sklonite i da  date šansu sebi da naučite šta je ljubav.

Pazite se. Ne mirite se.

Često mi kažu da nosim neku tugu. Zato sam tužna. Samo zato.

Boga mi i ljuta.

Niko nam nije obećao pravdu niti dobro rodjenjem. Sve je to život. Ali mislim da je sada previše. Uzelo maha.

Ali nikako ne treba ostati ozlojedjen nad ovom količinom maloumlja. Nikako. Jer onda smo vezani i može isto da nas proguta. Treba pustiti otpustiti oprostiti i krenuti dalje. Sa novim znanjem i osećajem.

Zdravi mi bili i neka vas Bog čuva