Znaci da vas nisu čuli kad ste bili mali

Znakovi da vas nisu čuli niti slušali kada ste bili mali

Evo jednog članka koji će Vam omogućiti da lakše razumete neke vaše obrasce ponašanja ili emocionalne reakcije kao odrasle osobe.

To ,,da nas nisu čuli kada smo bili mali“ znači koliko su roditelji bili tu za nas, ali ne fizički prisutni a emocionalno odsutni nego baš emocionalno i fizički prisutni slušajući, posmatrajući, prateći nas i naše potrebe, emocionalne pre svega. Ove govorimo o potrebi da nas roditelji čuju, tj da osećamo da smo bezbedni i potpuno slobodni da se bez straha stida i srama niti osećanja krivice ogolimo i otvorimo pred njima i da pri tome budemo podržani, uvaženi, zaštićeni. Ovo spašava naše emocionalno zdravlje. Koliko god da je teška situacija i šta god da se desilo ako dete oseća slobodu da se pred roditeljem izrazi, isplače, to doslovno spašava život. Kažu da je od same traume koja se desila mnogo gore što nas taj još neko ko bi trebao da bude tu za nas nije zaštitio niti pružio utočište. Svi oni koji su doživeli traumu kažu da je to mnogo gore od same traume …

Imati dete ne znači slikati se za društvene mreže i ostaviti ga sa telefonom. Imati dete je jedna ogromna odgovornost jer podrazumeva konstantnu pažnju i posmatranje, davanje podrške i ljubavi kao i postavljanje granica kad je to potrebno.

Dakle, znaci da nas nisu slušali, tj da su nas ućutkivali, minimizovali naše potrebe i emocije, omalovažavali, terali da potiskujemo emocije (nemoj biti plačičička samo slabići plaču, itd) su sledeći:

Ne govorite ono što autentično mislite i osećate, nego ono što ljudi očekuju da čuju
Često govorite intenzivno ili se previše naprežete dok pričate ili ponavljate ono što ste rekli; ili imate potrebu da sve objasnite do sitnih crevaca (jer imate uverenje da vas ne razumeju) tako da osećate da vas govor nekada umara
Ne možete da zaustavite asertivno ljude koji mnogo pričaju tzv smarače, imate problem da kažete kad vam je dosta
Kada osetite da vas neko pažljivo sluša ne možete da se zaustavite da pričate
Često mucate, koristite poštapalice i ne tolerišete tišinu koja nastaje pri konverzaciji
Često u razgovorima koristite ono ,,ma sve je to do mene“, ili ja sam kriva itd
Ja sam npr imala često pitanje kada pričam: ,,Da li te smaram?” Imala sam uverenje da je to što pričam potpuno glupo ili nebitno i da doslovno ,,smaram“
Osećate nemir ili nervozu kada treba da kažete svoju istinu, kada treba da izrazite kako se osećate, da kažete da ste tužni ili da vas je neko povredio, kada treba da se zauzmete za sebe
Veoma vam je teško da tražite podršku na pravi način i onda kada prigusti to činite previše ,,needy“ i neadekvatno. Često ljudi osećaju pritisak zbog toga i to ih može udaljiti od vas i samim tim pogoršati osećaj izolovanosti
Često se ponašate kao klovn i uveseljavate društvo i kada se desi neka neprijatna situacija
Teško vam je da se adekvatno izrazite u emocionalno intenzivnim situacijama (kada se saopšti neka tužna situacija ili vest), često ne znate kako da utešite prijatelja u izrazito emocionalno teškim situacijama
Poverovali ste da vas niko ne čuje i da sve morate sami
U grupnim situacijama kao deca u odeljenju npr imaju utisak da nikada neće doći na red ili ih niko neće čuti i zato često pokazuju znakove nestrpljenja i nervoze, ljutnje, nekada prekidaju druge, viču jer im je vrlo urgentno da kažu –sve to rade agresivnije zbog osećaja bespomoćnosti nekadašnjeg jer ih niko nije čuo kad im je tako trebalo
Slušate druge i zadovoljavate njihove potrebe jer mislite da ćete tako kupiti pažnju drugih i zaslužiti da vas saslušaju i vide.Na kraju se osećate izneverno i iscrpljeno
Nekada bivate vrlo tužni i ljuti!!! i imate utisak da vas niko ne razume

Ako se negde pronalazite tu sam za podršku. Ili svakako pronadjite nekog vrlo empatičnog prijatelja ja kažem, svedoka, ko će videti ko ste zaista i šta vam treba i ko će vam pomoći da sve to izrazite i pokažete.

Razmišljajte svakodnevno kako se osećate u različitim situacijama, koje su vaše potrebe i životne vrednosti.

Voli vas vaša Nada Marković