Devojčica ili žena koja je volela da se igra
Sinoć me je ćerka molila da se igramo, ali shvatih da sam malo zaboravila kako to izgleda; zapravo nisam zaboravila, nego sam potisnula neki taj deo sebe.
Priznala sam joj to u suzama, grcajući, jer me je bolelo, bolelo me je, jer je igra bila neodvojivi deo mog bića.
Do jednog trenutka kada sam bila surovo kažnjena i kada sam obećala sebi da moram biti ozbiljna da bih bila prihvaćena i da bih-preživela.
,,Mama ja ću te naučiti da se igraš“, rekla mi je ćerka, što mi je donelu još jaču katarzu i bujicu suza.
Za mene je to bilo zabranjeno igrati se…Bilo je potrebno biti ozbiljan.
I tako sam davne 2005. godine, sanjala ovaj san koji vam doslovce prenosim kao odlomak iz knjige Oslobođena.
Poruku ćete shvatiti sami…
Igrajte se, pustite se, to je jedini smisao!
*************************************************************************************************************
Oslobođena str 62.
2005.
Sanjala sam san, san u kome se bore JA devojčica i JA žena.
Puno dece, deca se igraju, drže se u voziću, zatim plešu, pevaju, kao da je maskenbal, igranka. Ja sam devojčica medno plave, duge kose i zelenih očiju sa rajfom. Ona skače , pleše, peva, vrišti, raduje se, ali seta je sve vreme u njenim očima, kao da nije dovoljno slobodna. Takođe, na desnom ramenu na jakni ima rupu, nešto je pocepano – to je njena rana. Rana koja joj ne da da bude slobodna. Povreda koja je steže, neki strah koji joj ne da da uzleti i da izgubi setu.
Pojavljujem se ja, velika Lara, onako obučena kao vojnik, u vojničkim pantalonama i jakni; gledam devojčicu, gledam malu mene; ona me gleda setno i kao da mi govori: „Pusti me, pusti me molim te, pusti me da lutam, da se radujem, da kreiram, da stvaram da pevam“.
,,PUSTI SE LARO I PUSTI NJU; pusti je i pustićes se“.
,,Pustila bih je“, mislim u sebi…,,Ali osećaću se izgubljeno bez nje… Šta će biti kad ne budem planirala, kad se budem samo igrala? Previše ću se pustiti ako nju pustim, neću imati kontrolu, plašim se da ću se izgubiti ako je pustim i ako se prepustim…“
A TADA NISAM ZNALA DA JE TO JEDINO ŠTO ŽIVOT ZAPRAVO TRAŽI OD MENE.
NEŽNOST, PUŠTANJE, POVERENJE I SLOBODU NASUPROT BRIZI, KONTROLI, VEZANOSTI I STRAHU….
