Mi umiremo da bismo živeli
Kako ljudi nekako krišom, sramno, onako…, stidljivo, pokazuju male – velike kreacije svoje duše.
Pesmu koju su napisali, eto, tek onako, bezveze…,,Nije umetničko delo” kako bi oni rekli, tačnije, ,,ne vredi to ništa”. Ako nisi književnik, sa titulom, pečatom da si TO, onda to ne vredi ništa.
A koliko samo vredi to. Koliko samo vredi ta pesma, taj crtež, ,,žvrljotina“, ta reč, koliko je to plod onog najtananijeg u nama. Sedimentiranih sećanja, emocija, onoga nečega što se ne da ni opisati rečima a što je najistinitije zapisano u nama kao čist život. Neokrnjen i neisprljan ničim spoljašnjim. Nevrednovan ničim spoljašnjim. Ono eto tako što postoji tek tako i zato se i ne vrednuje. Ono sa čim smo rodjeni, ono što nas vodi kroz život, ta energija, kreativna, seksualna koja se tako pogrešno tumači.
Nisam pesnik, nisam pisac, nisam slikar, nisam igrač, nisam teraput, nisam pevač. Ali i jesam sve to. Pevam sviram, pišem, slikam jer osećam, jer znam, jer se IZRAŽAVAM. Izražavam sebe, sopstvo, dušu. Izražavam ono univerzalno, Božije u meni. Izražavam Boga koji se sputio u mene i kroz mene ispoljava jedinstveni dar koji je dat svima. Ali baš svima.
I to tako stidljivo pokazujemo. Kažu mi ljudi, ,slikam“.
,, Pa pošaljite da vidim“.
,, Ma ne, bezveze je, šta je to.“
,, Pošaljite da vidim“.
Tako sam sretna kad vidim. Taj sjajić u očima, kao da ste ugledali neki spas, sa malo strepnje da ne budete posramljeni. Sa strepnjom da to stvarno nije bezveze fiksi ideja. Onako gledate ispod oka, sa zebnjom ali i nadom da će neko konačno videti ko ste zapravo. To božansko biće.
Kome je nekada dosta svega. POSLA, titule, kredita, života onog umišljenog. Zatrpanog života.
Život je zatrpan.
Gledam sinoć Society of Snow. 16 ih je preživelo Ande posle srušenog aviona. Dva meseca bez hrane i vode u potpunoj neopisivoj hladnoći. Tu su svi isti kao što i jesmo svi isti. U najvećim mukama izgovarali su stihove. Pisali pesme. Šaputali molitvu. U najvećim mukama izlazi to, izlazi pravi život. Nesalomiva energija. Ne mogu ni da zamislim samo sam gledala i plakala. Koliko smo zaboravili ušuškani u ,,sklad“, koji nas zatvara i zatrpava dok ne osetimo neraspoloženje i bolest.
Tako bojažljivo pričate o tim svojim sitnim hobijima, stvarima koje vam zaista znače. Prvo pitanje je uvek: Čime se baviš? I stereotipan odgovor.
Eto, bavim se nebom trenutno. Trenutno se bavim postojanjem. Trenutno se bavim pripovetkom. Trenutno se bavim ovim cvetom. Zagledana sam u njegove latice, i ovom bubom, mislim koliko je priroda savršena i koliko je samo Bog nešto ovako mogao da stvori.
Pa valjda je stvorio i nas savršene. Ali ne u onom smislu u kom se to danas očekuje.
Stvorio nas je kao instrument kroz koji se izražava božanski glas. Božanska energija. Ljubav. Smisao. Davanje. Kao energiju koja nas vodi. Crne, plave, braon, zelene, savršene šarene takve. Male, velike, vredne, lenje, stvorio nas je da ostvarimo ljubav u sebi. Koje se stidimo danas. Koje smo gladni. Koju zatrpavamo. Koje se plašimo. Plašimo se ljubavi kao da ona može da nestane. A ona je svuda oko nas.
Čvrsto se držimo fikcije ljubavi a ljubav je ovo dok pišem sad. Čista ljubav.
Pogledajte prirodu. Pogledajte kako nastane dete. Jednostavno. Pogledajte kako se ćelije dele.Kako dete raste. Koja energija to vodi i pravi. Jednostavno, spontano. Prirodno.
I tako prirodno to nešto izadje iz vas.
Mirišite. Hodajte. Gledajte gore.
Nado, od toga ne može da se živi.
Može.
Umiremo od neživota, pognutih glava, neverending poslova, hrane koja nije istinska hrana.
A mislimo da živimo.
Ne. Mi umiremo da bismo živeli.
Samo mislimo da živimo. Ne osećamo.
A šta bi bilo kad ne bismo mislili pet minuta, samo pet minuta? Osetili tu energiju života. Osetili život u nama. Protersli, trzaj, blesak, drhtanje, vrisak, šapat, pištanje. Samo pustili bez kontrole. Mi kontrolišemo jer se stidimo i plašimo. Čega? Gladi? Smrti?
Već ste i polumrtvi i gladni.
Vratite se izdanku. Pustite da ga ogreje Sunce života. Grlim vas.