Ovo je pitanje koje često čujem. Posebno od žena.
Odgovor je jednostavan. Nestao je u pravilima. Nestao je vaš život u tome čemu su Vam napunili svaki delić mozga, a vi prihvatile i usvojile kao konačno, jedino, neizbežno i neizostavno. To robovanje pravilima kojima nas uče ne samo roditelji, već čitava savremena civilizacija. Život i osećaj unutrašnje vrednosti se sveo na:
- da li imamo posao (stalan);
- da li smo se udale;
- da li imamo decu;
- da li imamo kuću/stan;
- da li idemo na odmor dva puta godišnje;
- da li se posećujemo po slavama, rođendanima, svadbama i sahranama;
7……….
Na to nam se svode razgovori: ili o deci, ili o garderobi, ili o muškarcima, ili o kreditima, ili o šefovima ili o državi…
Ako neka od navedenih stavki nije ispunjena, žene se osećaju sakato, nedovršeno, grešno, nedovoljno dobro ili kao da im fali neki deo tela ili, ne daj bože, organ.
A fali im samo ta sloboda izbora. Sloboda koju nas nisu naučili, plašeći se da ćemo krenuti stranputicom.
A šta je zapravo
stranputica?
Za mene je stranputica pravi put iako ima neku lošu konotaciju. To je samo STRANI PUT. STRANPUTICA. To ne znači biti probisvet. To znači kao neki nepoznat put. Put koji nije popločan pravilima gde na svakoj ploči piše „jeste li se udali?” „jeste li rodili dete?” „jeste li našli posao u struci?”.
Taj
strani put je put popločan samo jednim pitanjem, a to je:
Srećne li ste?
Odgledah film u kome je žena napustila dvadeset godina mlađeg partnera jer to nije bilo „prihvatljivo”. A voleli su se neizmerno. Htela je da mu „pruži šansu” da upozna mlađu i da živi neki „očekivani život”.
I šta se desilo?
Od dve sretne, napravila je četiri nesretne osobe. On je našao „normalnu” i „mlađu”, dobio dete i svi su bili nesretni. I on, i žena, i dete i bivša žena. Zbog čega? Zbog uverenja, vaspitanja, dresure, pravila!
Zbog pravila imamo osećanje krivice, zbog očekivanja imamo strah od greške. I sve ovo nam strašno obeleži život i nameće nam se zapitanost s početka:
Gde je nestao moj život?
Lepo je imati granice, znati gde možemo da se opečemo i budemo povređeni. Zato postoje pravila da bismo se zaštitili. Crveno svetlo na semaforu takođe služi da nas zaštiti. Kondom da ne dobijemo neku polnu bolest ili od neželjene trudnoće. Treba biti odgovoran prema sebi i svom zdravlju.
Međutim, poništiti svoju prirodu zarad nekih „moralnosti i vaspitanja”, očekivanja, za to nisam nikako, odmah da vam kažem. Kada nametnuta pravila guše našu individuaciju i pravu prirodu, to vodi samo u bolest.
Zbog toga, kad se pitate gde vam je nestao život, razmislite čime vam je bio popločan put, kojim pitanjima i koliko ste revnosno i predano odgovarali na ta pitanja. Razmislite koliko ste puta izdali sebe zarad očekivanja i da li je to uopšte bilo vredno. Razmislite i koga ste time štitili, kome i čemu udovoljavali. Sebi sigurno ponajmanje!
Probijte malo ljusku u kojoj ste se zadesili i kao pile pogledajte radoznalo oko sebe. Možda vas tamo negde čeka nešto stvarno vaše, samo ako se malo sklonite sami sebi sa puta i krenete tom „stranputicom”, na kojoj ćete možda na početku biti izgubljeni i zbunjeni, ali na kraju vrlo sretni.
