Bol zbog gubitka ili o malim ljubavima

Bože, koliko boli stoji u nama a da to i ne znamo. Zato toliko ovih dana promišljam o bolu i o gubicima koje smo ,,zaboravili”. Koliko nepreradjenih boli, neosvešćenih čami u mraku, boli za koje i nismo znali da su bolele. Zamrznuli smo ih, anestezirali. Dok kroz neki san, odnos, susret, doživljaj, providjenje ne shvatimo koliko boli nešto što uopšte svesno nismo osećali kao bol. I poštapamo se nekim drugim dogadjajima, ljudima, samoćom, lošim vremenom, a ne shvatamo da je ona uvek tu.

Ja sam svoju bol osvestila kroz san.

Spavajte, sanjajte i pišite o snovima, i mislite o snu. Na šta vas asocira, na koga, šta budi u vama. Ostavite malo vremena za to. Daće vam neverovatne odgovore na pitanja koja stesebi postavljali, ali niste mogli da doprete do odgovora. Nije ni bilo moguće svesno. Jer odgovor je bio toliko duboko da smo jedino kroz san mogli da ga dokučimo i rasvetlimo. Tu bol, tu neverovatnu bol. Bol zbog gubitka.

Mi često držimo tu bol, jer je ta bol često jedino što nas još veže za tu osobu. I ne možemo da je pustimo jer je to jedino sećanje, mislimo da ćemo se raspasti ako pustimo i tu jedinu stvar koja nas čini vezanim i daje nam osećaj da je ta osoba još uvek tu. Jer koliko god bolelo, čini nam se da je lakše da držimo tu osobu, to sećanje, makar i toliko bolelo; nego da potpuno pustimo i suočimo se sa tim da jesmo zaista sami, da te osobe više nema i nikada više, nikada je neće biti. E to ,,nikada više“ je najstrašnije.

Šta ćemo kada je pustimo?

Šta ostaje na mestu te boli?

Praznina, rupa, crno, ambis.

U koji možemo da upadnemo ako se potpuno pustimo i zapustimo.

Koji može da nas pojede. Susret sa tom prazninom je strašan. Kako je popuniti?

,,Nemam pojma čime“, to je prvi odgovor. U tome ,,nemam pojma čime“, isplačemo mnogo suza, osećamo se bespomoćno, kukamo naglas,

proklinjemo sudbinu, vrištimo, mislimo da ćemo umreti, rana se čisti, postaje svetlija isplakivanjem, izbacivanjem te crne tuge, razočarenja, koji nisu samo od tada..Vode poreklo ko zna od kada..Nekada i iz prethodnih života….

Sigurna sam da dodju situacije u životu ili osobe koje kada nas napuste, otvore nam sve gubitke do tada koje smo imali. Otvore se sve tuge i one za koje nismo znali da postoje. I kada počnemo da puštamo, suzama čini se da nema kraja. I koliko god strašno izgledalo te tuge su se morale nekada isplakati. Drugačije bi otišle u bolest i samu smrt. Bude jako teško. Učimo da prohodavamo kao dete. Da živimo bez te osobe iako nam se čini da je to nemoguće.

Ali volimo život, volimo, verujemo u ljubav.

Pravimo male korake. Dišemo vazduh svojim plućima-prija! Šetamo-prija! Povezujemo se sa ljudima koje do sada nismo primećivali-prija! Praktikujemo ranjivost sa onima koji to zaslužuju-prija! Počinjemo bolje da upoznajemo sebe i svet oko sebe i sve ono što nismo naučili jer smo bili previše vezani, jednostavno ta osoba nam je bila ,,dovoljna“. Taj zjap se mora isplakati a potom popuniti-životom! I ljubavlju.

Ali ne nekom novom, nego onom kojom je, čini se najteže popuniti. Svojom sostvenom ljubavlju. Onom ljubavlju koji treba iscediti iz sebe nakon tolike vezanosti, tuge i šoka. Cediti je iz svake preostale ćelije, iz neobaveznog razgovora, ljubavi prema cvetu, stvarima koje nismo primećivali, nekim ljudima koji su zapravo uvek bili tu, ali nismo primećivali koliko srce imaju. Jer smo bili zaokupljeni tom drugom ,,velikom ljubavlju”. Puniti je tim malim ljubavima, ima ljubavi, ima je i u nama i oko nas. Prema roditeljima koji su nas ,,nervirali“, ta velika patnja nas čini da prihvatimo i zavolimo i razumemo, nekada i ,,neprihvatljivo” neke izdaleka, neke izbliza. Da cenimo više one što u još uvek tu sa nama i da ih ne uzimamo zdravo za gotovo. Nema druge. Te stvari oko nas nam probude ljubav. Boriti se tim malim ljubavima.Prema životu, prirodi, naposletku prema Bogu. Velike patnje i gubici nas uvek čine boljima. Jer ako nas one ne nauče konačnom prihvatanju, ljubavi i zahvalnosti za sve što imamo, onda zaista ništa drugo neće. Činiti sitnice i radovati se sitnicama. Upisati se na ples. Planinarenje. Razvijati povezanost i ranjivost kako rekoh, tamo gde je moguće. Čuvati se povlačenja, nemoći i nadmoći jer u njih lako može da se sklizne kada je velika bol. Maskiramo je sa nemoći ili nadmoći.

Ne dajte srce vaše da zaraste u bol ne dajte jer ljubavi ima svuda oko nas. Ima!