Do nas je…Sve je do nas.
Ili o opraštanju

I tako, dok sam se  gušila u suzama i dodje mi poruka: ,,Samo treba da  istinski volis, da otvoriš to srce koje se plaši odbacivanja. Jer kad pokazujemo ko smo, mi stavimo prst na grudi-TO SAM JA. U GRUDIMA, U SRCU.  Jer ti si volela,DA,ali se srce plašilo odbacivanja, a onda kada se srce plaši, mi se popnemo u um koji ima očekivanja-kakvi treba da budemo da bismo bili voljeni. I tako si nenormalno ispunjavala ocekivanja uma kakva treba da budes-da  bi bila voljena. I to iscrpljuje. Voliš a plašiš se odbacivanja. I onda si fake. Uf, tesko. MoraŠ da  voliŠ iz srca, a to znači da prvo UPOZNAŠ I volis sebe. Budes bliska sa sobom. A to se stiče kroz odnose. Ne možete meditirati na Tibetu sami. Ne, kroz odnose rastemo I upoznajemo sebe. Ovo sam ja, ovo nisam ja. Ovo je želja moje duše, ovo nije. Ovako hoću, ovako neću. I kako ces da otvoris konačno i istinski srce ka drugome ako je povredjeno i zatvoreno, ako odbacuješ sebe . Moraš prvo da zavolis sebe, koliko god ti drugi nisu možda to pokazali, moraš da zavoliš sebe, onako bezuslovno, do tebe je, da daš sebi dozvolu da budes, a onda i voliš, to je stvar srca, da otopiš strahove od odbacivanja, isplačeš tuge i dozvoliš ponovo da voliš i da budeš voljena ali na zdrav način.I tek kada SPOZNAŠ KO SI TU GDE POKAZUJEŠ-TU NA GRUDIMA-JA JESAM, I kad zavoliš to što jesi, tek tad te istinski mogu drugi voleti. Možda te vole I sada ali to je više simpatija, draga si im. Uostalom kad zavoliš sebe, nebitno je da li te drugi vole, to se spontano dešava. Nema iznude, nema pretvaranja. Jer pazite ako se pravite da ste neko drugi-koga vi varate? Samo sebe. I kada tad ćete biti frustrirani ili osetiti da niste dobili dovoljno. A trudili ste se. Da, trudili ste se da budete neko drugi. Išli ste izvan sebe I onda dodje trenutak kad stvarno budet e van sebe od besa. Nikog drugog do sebe niste izneverili. Pa da li ste sebi dali dovoljno prihvatanja I praštanja? Ne možeš tražiti od drugih da otopi taj bol, jer taj bol se otapa praštanjem sebi, roditeljima, precima, samo prastanjem. Taj neko moze da pokrene to praštanje svojom ljubavlju, ali oprostiti moraš ti.

I tako mi u isto vreme, te noći, dodje onako spontano: spoznala sam zapravo i taj dan i dan pre koliko su mi nedostajali roditelji, koliko mi nedostaje otac, koliko mi nedostaje brat i jedan i drugi, koliko mi nedostaje moja porodica. Jer kako da imam drugu novu porodicu ako ovu nisam prihvatila u srcu u srcu u srcu i oprostila i ponovo zavolela u kakvim god odnosima bili. Urlala sam naglas:,,Nedostajete mi, znate koliko mi nedostajete, znate koliko mi nedostajete i koliko vas volim, mnogo mnogo, nisam toga bila ni svesna jer sam toliko toliko o toliko Boze sam bila povredjena.“ A kad si povredjen onda si ljut i tužan, ne osećas nista drugo. Sad su mi užasno nedostajali, bas bas mnogo i dosao je trenutak  praštanja, znala sam da je dosao trenutak prastanja. Vreme prastanja. I znala sam da ne mogu ušiniti nikakav korak ozbiljan ka bilo kome drugom dok ne oprostim. Sve ostalo je bežanijska strategija. Ne možes pobeđi od samog sebe i sopstvenog neoprosta. Moras oprostiti i zavoleti ,moras ako hoces dalje, ako hoces kvalitetno dalje.