Kako može biti dosadno???

Nekad mi se čini da sam sve proživela. Kao da sam imala tri u jedan život. I uspehe i padove i vatromete i egzaltacije i ponore duboke da dublji ne mogu biti; i ljubavi i voljenja i nevoljena i ostavljana i ostavljanja i zlostavljanja; i vatru i vodu i zemlju; i mladost i starost i dete i devojka i žena i kurva i svetica i ludača i smerna; i mama i supruga i sve te uloge i raspuštenica i negovateljica i ljubavnica; i ćerka i sestra i brat i neka tamo i prijateljica; i najbolja i najgora;  mirenja, svadje, laži istine; a ko će ga znati šta je istina; i brak i ozbiljno i neozbiljno i kratko i dugo i polako i brzo i sporo i lepo i ružno; i razvod i dete i deca i sloboda i ropstvo; i biti slobodan i odgovoran i neodgovoran i težinu i lakoću; i boginje i pubertet i nespavanje i spavanje; i vrh i dno; i eksploziju i totalni peace; i talase i pučinu i pustinju i Tokio i zaseok i Moskva i svet; i Sahara i divljina i prašuma i vodopadi …..

I nekad mi se čini da više nema ništa toga mnogo da se vidi, da je sve već vidjeno, ali varam se. Mnogo se varam. Baš sam se duboko prevarila. Znam da mi nikada neće biti dosadno.

Bila tamo ili ovamo, bila sama ili sa nekim; bila ovakva ili onakva; bila u pustinji ili usred lude žurke; bila u luksuzu ili siromaštvu uvek imam samu sebe. Tu jednu devojčicu, ženu koja nikada ne umire čak i kada se čini da sve propada, uvek u meni postoji to nešto čemu se uvek okrenem i zbog čega sve ovo pišem, a to je zov, zov, poziv, glas koji me nosi, koji osećam duboko u sebi, da ništa nije gotovo, da sve tek počinje, da je toliko toga što treba da istražim, kažem, pokažem.

Da, možda spolja se jeste mnogo toga desilo, ali to što duša može da napravi i da kreira; taj unutrašnji svet mi niko ne može uništiti i zato imam toliko toga još da proživim u sebi u sebi u sebi; toliko tih osećaja koji se otključavaju iz ovog ili prošlih života, toliko sećanja duše; toliko suza ničim izazvanih; toliko miline ničim izazvane, toliko, o Bože toliko toga…

I zato, ne može mi nikada biti dosadno. Gde god me spustite ja imam sebe, to unutra, i tako sa svojim osećajima, sećanjima, novim doživljajima koji dolaze niotkuda i odlaze ka vama; ja živim ovaj život, nekada preteško, nekada sasvim lako, ali ga volim, volim ga, volim ga, i živim ga strasno, iskreno, onako do srži. Jer drugačije ne mogu i neću. Bio jedan ili više- ja živim, nekad zarobljena okolnostima…, ali onda kada sam zarobljena, ja se vratim u sebe, u dubinu i opet znam da sam slobodna. I strastvena. Slobodna da stanem, slobodna da odustanem, slobodna da posustanem, da budem sve ali samo ne u inerciji,samo ne u rutini, samo ne u dosadi, samo ne u pravilima i nametnutom. Strastvena u svemu, u govoru u kretanju u pisanju u življenju u davanju i primanju. Jer drugačije ne mogu. Jer to onda nije život, nego proživljavanje ili preživljavanje. I ja nisam pola žene niti pola čoveka. Ja sam žena i po. I čovek i po. Da bih mogla da zagrlim jako i duboko. Grlim vas.