Kratko o ljubavi…
Nije ljubav ono što mi mislimo da jeste.
Mi smo vezani, često smo vezani ali nismo svesni kako to i čime.
Potreban nam je neko.
Potreban.
Da bi osvestili svoje nesvesno. Bili celoviti. Ili pak i dalje živeli u inerciji. Reakcijama, šablonima, gunđanjima, starim obrascima.
Mi biramo.
Vezani smo projekcijama sopstvenim, vezani smo nečim što nam ta osoba daje, a nasušno nam je potrebno; vezani smo nečim što ta osoba ima, a mi smo potisnuli to kod sebe, treba nam slobodan tok sopstvene energije.
Ili smo vezani navikom, vezani smo nečim na šta smo navikli, vezani smo i nekom toksičnom emocijom na koju smo navikli u primarnoj porodici.
Vezani smo osečajem napuštenosti. Samo da se ne ponovi, iako nam nije dobor tu, ali ćuti, dobro je.
I to je sasvim sasvim ok.
I to je rad na sebi.
Svaka osoba koja nam je najbliža: partner, dete; ma nije slučajno što su oni baš takvi i baš tu, nama najbliži.
Služe da nas nauče nečemu, a mi treba da bivamo u polju svesti. Da osetimo šta oni to bude u nama, koje osećaje, koja nekadašnja sećanja, emocije.
Služe nam da nas povedu do najvećih dubina sebe.
Najvećih boli, strahova, stida, tuga.
To biva potencirano u nama tada.
I služi da prihvatimo to. Osvestimo, integrišemo.
I to je predivno.
I tako, taj proces traje i traje.
Do prave pravcate ljubavi dolazimo na ovom putu, prihvatanjem sebe.
Oslobadjanjem.
Kada više nismo robovi sopstvenih boli. Strahova. Od napuštenosti.
Potrebno je puno zahvalnosti, poverenja, prihvatanja, i opet poverenja i opet zahvalnosti.
Potrebno je puno mira pored neke osobe.
Mira.
To je jedino stabilno tlo posle kojeg dolazimo do ljubavi.
Jer ljubav je vrlo zapaljiva, zar ne?
Ukoliko nemamo sve ovo prethodno.
Zato uvek brajte nekoga pored koga učite, rastete, napredujete, dolazite do sebe. Može biti mučno, ali jedino vredno.
I zahvaljujte se svakog treba na sposobnosti rasta i razvoja.
Tako ćete doći do prave ljubavi u vama i oko vas.