„Nije prijatno kada upadnete u rupu, ali tu ne morate ništa da radite. Fantastično je kada si na vrhu brda, imaš prelep pogled, ali moraš stalno da balansiraš kako bi ostao tu i uživao u pogledu.“

Najbolje kada si negde između. Biti odgovoran u smislu održanja lepote i predivnog pogleda ali i slobodan da u svakom trenutku možeš da siđeš ako se umoriš.

Nekada davno sam se „palila“ na „slobodne“ tipove. Opuštene, što bi rekla omladina. Nekako ta sloboda jako privlači. Dakle, sve nas privlači sloboda, najpre kroz zabludu o „slobodnim“ tipovima, pa onda sve ostalo. Ne mislim na muškarce koji nisu „zauzeti“. U tom trenutku mladalačke zaluđenosti jednog štrebera u dobrovoljnom zatvoru od medicine, slobodni tipovi su za mene bili oni koji su radili u svakom trenutku ono što im se prohte. Sad su ovde, sad su onde, sad su ovamo, sad su onamo, sa vetrom u kosi i cigarom na ivici usana, nekada možda i džointom. Joj, kako mi je to bilo interesantno…

I tako uduvani od svoje slobode, malo po malo, počeli bi da me smaraju. Postajali bi teški, toliko slobodni i takvi. Zašto? Jer nisu preuzimali nikakvu odgovornost za sebe. Tako, slobodni radeći baš sve što im se prohte, nisu imali zdrave granice, male goliće, poligon za tu slobodu. Nisu imali ograđenu livadu gde bi mogli da se igraju ili valjaju. A tu livadu je potrebno održavati, kositi travu, saditi cveće, zalivati, kako bi se na njoj mogli slobodno igrati i uživati u toj igri. Nema igre i slobode bez terena, nema dobre utakmice, plesa bez terena i podijuma. Nisu pomišljali da bi nekada trebalo nešto zdravo pojesti, da bi trebalo
prošetati, nešto korisno i kreativno uraditi, pomoći roditeljima, komšiji, prijatelju. Nisu pomišljali da bi trebalo pokositi travu na livadi. Tako „slobodni“ postajali su bolesni, depresivni, besmisleni i besciljni. Zarasli u korov. Zapušteni. Onda sam shvatila da to nije to. Da tu nešto debelo fali. U celoj toj slobodi kojoj sam stremila i sama.

Falila je odgovornost. Odgovornost prema sebi. Prema svom zdravlju, svom telu, svojim emocijama, svojim ciljevima, svom životu, svojim istinskim željama. Svojoj kući, svom okruženju, svom pragu, svojoj odeći, igračkama. Svom životu, ne mom, ne roditeljskom, samo svom.

Onda sam upoznala nekoga ko je istinski bio slobodan. Ali prvo odgovoran. U stvari, on je bio istinski slobodan jer je bio istinski odgovoran za sebe. Odgovoran prema svom zdravlju, obrazovanju, opredeljenjima, životnom putu, odgovoran prema svojim istinskim željama. Tako je sagradio dobru infrastrukturu u kojoj je mogao da bude istinski slobodan, da govori ono što zaista misli, da radi ono što istinski želi i voli, da ima ljude koje istinski voli i koji ga vole baš zato što je slobodan i odgovoran. E tako odgovoran, prema sebi, on je mogao da udovolji svojoj slobodi.

Moguće je, postoji, osetite, doživite.