Mimo svega – mimoilazimo se

Ljudi se mimoilaze.

Bez obzira sto su u braku, mimoilaze se.

Bez obzira što su se zavetovali pred Bogom na ljubav i pažnju, mimoilaze se.

Iako žive u istom gnezdu, u istoj kući, velikoj ili maloj, opet se mimoilaze.

Ne znam koja je to sila jača da razdvaja nego da spaja.

Jača da se mimoilaze nego da se sastanu.

Svako gleda neka svoja posla. Iako duboko u sebi čeznu za zajedništvom i ljubavlju.

Kao da se plašimo. Kao da se stidimo. Kao da to nije IN. Kao da je izašlo iz mode.

Sastaviti se, a ne rastavljati. Naći se, a ne mimoilaziti.

Stidimo se dubokih pogleda, gledanja ćutke, nehotičnog dodira.

I onda, kada se vratimo u svoje jazbine, pitamo se zašto.

Kuda sve ovo vodi?

Mimoilaze se roditelji i deca, muževi i žene, ljubavnici, braća i sestre.

Svi su u nekim poslovima.

Ima li važnijeg posla od gledanja u oči?

Ima li korisnijeg rada od grljenja i vođenja ljubavi?

Ima li lepših reči od iskazanog volim te?

Mimoilazimo se.

Iako smo svi na istoj planeti, na istom tlu, koliko god daleko ili blizu da smo, mi ćemo se mimoilaziti.

I kad smo tu, opet nismo tu. I kad dobijemo priliku da budemo tu, u tom oku prisutni, mi nismo tu. Mimoilazimo se sa sopstvenim dragocenim trenutkom.

Mimoilazimo se sa samima sobom. Svojim dušama. Svojim željama.

Mimo svega, želim da se više ne mimoilazimo. Da zaustavimo vreme i prostor sada i pogledamo gde smo, s kim smo. Ne juče, ne sutra, nego sada. Šta osećamo sada? Da smo tu. Mimo prostora, vremena, tu smo. Mimo nas, vas, njih, tu smo.

Mimo svega, mirimo se. Mirimo se sa sobom, sa svetom. Mirimo se da postojimo takvi kakvi jesmo i da drugi život nemamo. I da nam je dat da ne budemo „mimo svet”. Nego da budemo MI.

Svi mi. Zajedno.