Novogodišnji san

Odlomak iz knjige Oslobođena

Ležala sam u spavaćoj sobi, čini mi se, ja, Lara, ovakva, iako kratko ošišana, ali veoma ženstvena, u pidžami…Izvirujem i čini mi se da mi neko dolazi…Meni neko dolazi, baš mene neko traži, traži mene, želi mene, želi da me zaštiti, da me voli, da mi bude oslonac, da mi bude sve…Taj osećaj me obuzima, taj prelepi osećaj da si željena od željenog, da si voljena od voljenog. Da si sigurna, od sada pa do kraja ovozemaljskog bivstvovanja i nadalje, jer duša pamti.

Ne vidim još ko je taj moj željeni muškarac, ali ga osećam, znam taj osećaj, taj prelepi osećaj spajanja dve duše koje znaju…U potpunom poverenju. Evo i sad me potpuno obuzima taj osećaj i plače mi se…Taj osećaj kada osetite da je to on i date sebi dozvolu…Ma nema tu dozvole, prepuštate se…Sada ga vidim, vidim ko je to i presrećna sam…Vidim ga u svom snu, sada kada sam sama, poootpuno, bez podrške, kada me steže u grudima, došao je da me podrži. Jer nas život uvek podrži kada nam je najteže, barem u snu. Doživimo taj osećaj olakšanja, i ne treba da ga zaboravimo kada se probudimo. Neka ostane taj predivni osećaj pripadnosti, poverenja, sigurnosti, zaljubljenosti, radosti, opijenosti, ono kada vam prožima celo telo neka sila, neki žmarci, kada vam se plače od sreće. Neka ostane taj osećaj u vama i posle, pustite, ne trčite, važni su ti osećaji koji nam snovi šalju, oni nas uče i oni nas nekada spašavaju.

Ja sam jutros pustila da ga proživim, da proživim taj osećaj koji sam nekada zaledila. Sad se otkravljuje, topi, baš kad
treba, baš kad sam spremna za tog nekog mog, i iako on nije tu fizički, ja sam ga proživela i doživela, a to je važno, da nije ostao unutra potisnut i neproživljen. I velike radosti i velike tuge treba sve proživeti, nekada u snu,a nekada na javi.

Pa da nastavim san. Vidim ga u hodniku, on mi prilazi, ja sam utrnula od sreće. Malo stariji, markantan, izuzetno muževan i dobar čovek. On dolazi do mene, spušta se na pod, na zemlju pored mene i mazi me…Po licu, po telu, po očima, ma nije ništa potrebno, samo da smo tu blizu jednodrugome, da su nam tela blizu, da se osećamo, mirišemo, to je dovoljno…

Pitam ga da li se javio mom ocu, jer ja sam u očevoj kući, on kaže da nije i da nema veze. Ne znam zašto mi je to bitno da li se javio ocu, konačno, on traži mene. Fiksacija, strah,  rana koja ne da da uzletimo, da se pokažemo, da se oslobodimo, da pokažemo svoju senzualnost i seksualnost do kraja. To je to levo što trne, glava što trne, ženska strana. Suze mi idu jer je pored mene, moj pravi animus, moje muško, moj istinski muški deo, nežan i snažan ali nikako agresivan. I koji mene voli i želi bezgranično i bezuslovno.

Plačem od sreće, plačem plačem, bes bivšeg animusa se otapa, dobila sam novog, zaslužila sam novog, pravog, koji nije besan, koji me bezuslovno voli. Zaslužila sam ga radom na sebi, našla sam ga, ali prvo u sebi. Jer sam
prihvatila bes, strah, izneverenost, prihvatila sam ranu i sada je došao mir i ljubav u meni i mir i ljubav sa njim.

Koliko sam sretna i koliko mi suze idu i sada dok mislim na to. Steže me u grudima jer se opraštam od besa, od agresije, od straha da pokažem ljubav, koji su me toliko mučili, a koji su relikvije događaja i mog strašnog
animusa, muškog dela. Jako me steže i boli, ali ne idem kod lekara, ne treba mi, znam da je to deo procesa.

Opraštam se i od anime, ženskog dela koji je bio žrtva, koji je bio u sećanju ponižen, uvređen, kažnjen. Opraštam se od takvog ženskog dela, steže me mnogo u grudima ali ja znam da je to dobro, da postajem prava žena koja je samostalna, koja je pobednik, koja je odrasla, koja može da voli, koja zaslužuje da kaže i da pokaže, koja je ŽENA, a ne žrtva straha od pokazivanja ljubavi i koja je našla svog takvog pravog jer je ona takva prava.

Kažem tom mom predivnom da se popnemo gore u sobu, na sprat.

Pojavljuje se moja ćerka, anđeo, pratilac, ratni drug, podrška, trči kroz hodnike, pokazuje mi stalno koliko je život prelep.
,,Ovo je moja sestra“, pomislim i kažem… ali ona to i jeste bila u nekom mom prethodnom životu, ja je tako osećam, kao sestru. Neki ljudi imaju osećaje za osobe u ovom životu kao da su im poznate od pre, iz prethodnih života.

—————
Tako smo se ja i on sreli u apsolutnoj istini. Znamo svi tačno šta smo zapravo jedni drugima i zašto smo se našli sada. To što je sada vama neko mama, tata, brat, muž, to su samo lekcije. Vi ste u prethodnim životima bili nešto i sada morate te neke odnose da popravite. Zato su vam tako blizu i zato su vam baš oni majka i otac i brat i muž i sin ili ćerka. Zato vas mnogo nerviraju, ako vas nerviraju. Da bi naučili lekcije i popravili odnose.Sa sobom.

Tako smo se on i ja sreli u apsolutnoj istini konačno, a istina je uvek lepota. Nije bitno šta smo svi mi tu jedni drugima. Ko je otac, ko je on, ko je mama, ko je ćerka, to su sve duše. Koje treba da prođu neka iskustva i nešto nauče. Da žive svoju istinu i svrhu. Shvatate?

Moj animus, pravi moj, nežni i snažni animus je tu, mi ulazimo u tu sobu na spratu, nije važno što se nije javio ocu, to uopšte više nije bitno, ne dotiče me, nisam vezana…strahom, brigom besom, nisam ničim vezana do slobodom i odgovornošću prema sebi i sopstvenoj sreći…

Soba je bakina, stara, prelepa, sa zagasito zelenim ležajem koji sam obožavala, to je soba koju najviše volim iako je više nema, ona je tu u meni, ona je deo mene i samim tim ona postoji.

Tumaram po tom spratu koji kao da mi nije poznat, vidim toliko novih soba sa puno svetlosti, toliko novih igračaka, stvari, on mi je doneo novi život, novu svetlost, otvorio mi je sobe koje nisam ni znala da postoje.
U stvari, znala sam, ali nisam ih otkrivala. Otkrio mi je ono što je već postojalo, ali ja nisam videla jer sam bila zatrpana strahovima.

Konačno se vraćam u tu moju poznatu bakinu sobu, sretna sam, svetla, našla sam igru, našla sam sebe i njega koji je bio tu ali je čekao da odrastem…Mi rasklapamo taj stari bakin ležaj i moja ljubav i ja ležemo na njega, spojili smo se, spojilo se moje srce, mirno je u grudima, nežno je u grudima, spojile su se suprotnosti, cela sam, celovita. Sada mogu dalje sama jer sam celovita. Oni su u meni, sjedinjeni. Taj muški princip koji je zdrav i taj ženski princip koji je zdrav. To se posle sve materijalizuje. Samo treba sačekati i živeti celovito.

Sve to što nazivamo ,,naše“- roditelji, bližnji, oni su tu da bismo zajedno došli do zapravo NAŠEG i zapravo NJIHOVOG. Sve te patnje i borbe služe tome. I onda kada nađemo naše u sebi, dolaze nam i naša bića. Prava
naša. Zaista naša. I živimo naš pravi život.
********************************************************************************************************
Ono kada se dve osobe prepoznaju. I gledaju. I znaju. Gledao me je tim
pogledom ljubavi. I ja njega. To je bio pogled iz srca. Srca oslobođenog
od straha. Gledali smo se i plakali. I te suze su spirale i poslednje ostatke
svih nepravdi, svih brodoloma, svega što nas je gušilo i zatvaralo da
pokažemo ljubav. Svih strahova da ćemo biti odbačeni i povređeni ako
pokažemo LJUBAV.
Dajte sebi dozvolu da gledate tako, gledajte očima ljubavi, zamislite
nekoga, svoje dete, gledajte ga tim pogledom ljubavi. Ono vas sigurno
neće izneveriti. I onda instalirajte taj osećaj u sebe. Bezuslovne ljubavi.
Koju dajete i primate. Predivno je. I zaboravite tu nanetu nepravdu
nekada, da bi ljubav mogli da primate i darujete. Ja zaslužujem, ja dajem
dozvolu sebi, ja smem, ja mogu sa punim poverenjem da dam i da
primim ljubav. Jer to je jedino što je istinski važno.