Na Bogojavljensku noć

Na Bogojavljensku noć
Zašto sam slikala ovu kućicu sa mog planinskog prozora?
Podsetila me na San davni San, od pre 20 godina.
Tada sam išla intenzivno na psihoterapiju kod poznatog profesora… Pričala sam o snovima i jedan od upečatljivih bio je baš ovaj.
Sanjala sam i bila presrećna u snu…Znate onaj osećaj topline, ljubavi, spokoja, bezrezervne pripadnosti, ušuškanosti. Sanjala sam puno ovakvih kućica, bile su baš ovako, u brdima i baš u ovoj boji, nebo plavoj- kad je vedro; i zelenoj, onoj nežnoj boji srčanog energetskog centra- simbola mira i bezuslovne ljubavi. Bila sam cela oblivena ovom ljubavlju u snu, iako je na javi bilo sasvim drugačije.
To je bio osećaj za kojim sam čeznula, koji mi je trebao…
Ali kada sam mogla da ga sanjam, da ga osetim u snu, i da ga se secam dok pričam o njemu, dok ga se prisećam, znači taj osećaj jeste moj, ja ga imam, moj je, u meni je, samo je bio zarobljen ispod reke bola; zaboravljen ispod svega onoga što su oči videle, koža osetila, telo bolelo…A nije trebalo, ili jeste…Ma ne znam, znam samo da sam ga imala, sanjala; samim tim- moj je, moj je, taj osećaj jeste moj, ja ga imam u svojim grudima….!
Trebalo ga je negovati, povratiti, ponegovati, biti sebi sve ono što nisu bili, a trebali ili ne, tako je, kako je bilo, prošlo, oprošteno..
Tako sam se prisetila moga doma zelenog I plavog koji je uvek I zanavek u meni. Taj topli dom je u svakom od nas, u našim srcima.
Budimo to sebi I jedni drugima…
I zamislite želju od koje ćete se rasplakati od ljubavi…