Jednom u dve godine se razbolim kao letnji pljusak koji potopi sve. Jednom u dve godine počnu iz mene da izlaze demoni. Digne se prašina koja je čamila čekajući da bude obrisana, počne da se buni ono malo dete koje hoće da se igra, koje hoće da leti, da peva….
Sve što je progutano nasilu hoće napolje. Sve što nije izrečeno a trebalo je biti uzvrpolji se i počne da viče, da pravi darmar u telu.
Sve svadje, sve povrede, sva razočarenja, stare ljubavi, prepirka sa komšilukom, onaj dan kad je pukla cev u zgradi pa smo morali da se vraćamo sa odmora…
Svi nenapisani redovi, sve nedovršene priče, sve neotpevane pesme. Sva briga koja se brinula bezrazložno. Sve neprospavane noći, boginje, žutica. Sve prepirke koje smo vodili sami sa sobom, a ne sa onima kojima su bile namenjene. Sve neoprane stvari, svo neodloženo smeće. Sve što smo sabili, ,,zaboravili”. Nema više mesta.
Sve hoće napolje. Hoće da izadje, da ugleda svetlost, da se okupa, da se pokaže. Da se postavi tamo gde treba. Da se kaže, napiše, naslika, otpeva. Hoće da se izrazi. Istinito I hrabro. Da ne čami u mraku dok mu strah I krivica udaraju čvrge.
I tako na dve godine se očisti sve što je preostalo. Kažu, uzimaš li antibiotik? Kažu, hoćeš li kod lekara? Kažu, čaj od …….?
Ma neeeee. Treba mi samo malo mira I puno svetlosti. Kao kad se nakupe bube u mraku pa se razbeže uz svetlo… Moje bube se sada čiste. Odlaze. Ne kažem da ih više neće biti, ali barem će biti prepoznate na svetlosti. I znaću da mi ne prijaju baš. I pustiću ih I otpusititi. Kao pomilovane zatvorenike koji ne znaju zašto su služili kaznu.
A ja ću ostati sa svojom obrisanom prašinom I praznim kredencima koji čekaju da budu napunjeni novim životom I novim izazovima…
Eto, zato nam služi to što zovemo bolešću…Slabije ili jače, ozbiljnije ili lakše, ali uvek je ponovno pronalaženje autetičnosti zaboravljenje pod teretom svakodnevnice I sećanja…Kad vam doktor kaže :)