Oni koji ništa ne traže, a toliko toga daju…

Obratite pažnju na one koji ne traže.
Ili traže onako diskretno, toliko diskretno da ih i ne čujete.
Ali čuti ono što nije bučno niti sasvim vidljivo na prvi pogled je prava plemenitost, vidovitost, senzibilnost i majstorstvo. To su za mene ljudi sa velikim LJ.
Jer ima toliko onih bučnijih koje treba utišati, koji traže, kidaju, gaze, i iako vam idu na živce, iako su naporni, vi im činite-da biste ih utišali.
I oni kao dete koje pošto-poto hoće da dobije ono što je naumilo-vrišti-dok ne dobije.
A ovi diskretni, sram ih da traže, da pitaju, ne vide se, ne čuju, osame se, jer im na kraju ne preostaje drugo do da u četiri zida rešavaju svoje izazove.
Posmatram dete.
Izusti nešto, ali ne može da dodje na red od onog bučnog.
I vidim ga opet. i opet pokuša.
I opet.
Ne vredi.
Okrene se i nastavi samo.
Ode zamišljeno. Šta li misli?
Šta li dete misli i oseća kada izostane podrška?
E to mi je najteže kad vidim.
To je za mene nepravda.
Možda treba čuti te tihe jer mislim da najpre oni imaju da kažu mnogo toga mudrog.
Mnogo više od onih bučnih.
Treba im dati šansu, dajte im šansu.
Onima što sede u ćošku i posmatraju.
I pogled im je setan.
,,Kako si?“
,,Dobro sam.“
A duša kaže: ,,Tako malo mi treba, ali samo malo, jer vaše malo će meni osvetliti život i put da mogu da vam osvetlim svima vama.
Svima vama!“
Ali mi treba da se rasteretim samo malo.
Posebne su to duše.
Prepoznajte ih u vašoj buci.
Jer one ulepšavaju istinski život ako ih prepoznate i ako im se istinski nadjete.
Ako osetite.
Samo treba znati.
Stati i osetiti