Da bi leteli visoko, moramo duboko uronuti…

Da bi leteli jako visoko, moramo biti čvrsto na zemlji.

Jer ako pokušamo da pobegnemo negde daleko od svojih boli koja su tu, ispod zemlje, duboko u zemlji sakrivena kao traume, kao sećanja, ako se ne susretnemo sa tim osećajima: bespomoćnosti, poniženosti; ako ne prihvatimo sve te ljude, nakaze, akrepe, te loše ljude koji se kao utvare javljaju u našoj podsveti a deo su nas i naše senke;

Ako se ne suretnemo sa tim mrakom, sa tim pretkom ili pretkinjom čije su kosti ispod te zemlje a koji su bili ovakvi ili onakvi; neki varali, neki ostali bez ičega, neki bili gladni i siromašni, neki bili ostavljeni, neki bili zlostavljani;

Ako se ne spustimo u tu prljavštinu, mulj, mutnu vodu, neće nam se nikada razbistriti pogled.

Pogled će nam biti mutan obojen strahom od tih i takvih dogadjaja, sećanja, predaka.

Nešto će nas proganjati, mi ćemo pokušavati da pobegnemo u nešto ili negde, da budemo NEKO ILI NEŠTO, ALI OSTAĆEMO NAŽALOST NIKO, dok sami sebe ne upoznamo. I svoj mrak.

Jer nekada smo se osećali kao NiKO i to je jako bolelo.

Pokazivaćemo se drugima, bežati u nešto drugačije, bežati od samih sebe i sopstvenih osećaja bespomoćnosti, napuštenosti, srama, bežaćemo, a nećemo ni biti svesni da bežimo…

Ali osetićemo da nas u jednom trenutku nešto žulja, koža nam je tesna, imamo višak, nije nam prijatno, jer se nismo uzemljili.

Nismo pustili korenje svog tela i svog srca jako duboko, da se suočimo sa tim nakazama, nakaznim dogadjajima i traumama.

Bežimo, bežimo, umorni smo, telo nam se koči, daje signale da nema više bežanja.

Neki dogadjaji ili ljudi nas isprovociraju da treba da se spustimo, da nije sramota biti NIKO, suočiti se sa tim poniženjem i bolom od nekada, ali tada zaista postajemo VELIKI na nekom širem planu.

Tada možemo na nebo, tada živimo božanski život, tada smo istinski veliki.

Ako možemo duboko da se spustimo do samog dna, a onda visoko odskočimo, ne zaboravljajući koliko je nekada bilo teško, i poštujemo i tu bol i tu težinu i te roditelje koji su takvi i takvi i sve te ljude i dogadjaje i pretke i sva ta sećanja.

Bol, poniženje, trauma, odbačenost, suze, krv, znoj, sram, sve je to dole duboko. Proživljeno ili nasledjeno, bez suočavanja ne možemo visoko, jer će nam krila izgoreti od silnog pokušaja da pobegnemo. Nema bežanja, samo mir, neverovatno strpljenje, svesnost svakog trenutka i spremnost da radimo na isceljivanju.

Nije lako, mnogo boli, ali druge nema.

Koliko traje?

Ceo život.

Ali lepo je. Prelepo je. Jer pogled nam bude bistar naposletku. Vidimo jasno da sve je ljubav a ne strah. A plašimo se samih sebe i svojih boli.