Šta je univerzalni lek? Davanje…ljubavi

Odlomak iz knjige Oslobođena

27. 4. 2015.
Danas sam osetila da je jedini lek za sve, pokazivanje i davanje ljubavi. Ali verujte da to nije nimalo lako osvestiti i osetiti, pogotovu ako ste rasli bez ljubavi ili ako ste rasli uz uslovljenu ljubav ili ako ste imali neku emocionalnu bol. Jutros  sam ustala i osvestila i osetila koliko mi je bolje kada se oslobodim stida pokazivanja ljubavi i kada otvorim i skinem oklop Uma koji ne dozvoljava Srcu da se otvori. A pitaćete me kako je to kada pokazuješ ljubav? Odgovor bi
bio da je pokazivanje ljubavi jedna delikatna stvar. To se radi iz Duše. Vi ćete možda za nekoga reći da je ljubazan, da je korektan, da je simpatičan, da je servilan, ali ljubav je nešto drugo.

LJubav je sloboda, LJubav je dati sebi slobodu da se smeješ od srca, da pričaš iz srca, da govoriš iz srca, da bodriš… Ne znam da li sam dovoljno jasna, ali sam prilikom jednog razgovora juče to osetila. LJubazno sam razgovarala sa jednom ženom, ali tu nije bilo ljubavi, i pitala sam se zašto je ona tako hladna prema meni ili hladna uopšte. A onda sam se u trenutku nasmejala od srca, osetila sam toplinu, spontanost, prirodnost, autentičnost.
Smejala sam se bez stida i ona je to osetila. NJen izraz lica i energija su se potpuno promenili… Žena je takođe postala prirodnija i pozitivnija, počela je da mi se iskreno smeje. Kada daš ljubav ljudi počinju da se otapaju, da zbacuju svoje maske, da se otvaraju… LJubav je ples, ljubav je pevanje, ljubav je iskreno smejanje, ljubav je odsustvo stida ili femkanja.

Shvatite da je vaše srce neiscrpan izvor ljubavi. Kako se to radi. Ovako: usredsredite se na svoje srce prilikom govora, svakog posla, meditacije, trudite se da budete uvek usredsređeni na srce. Osetite toplinu u grudima, osetite zeleni talas koji vas otapa i utopljava. Verovatno ćete i plakati tom prilikom. Neće biti lako da počnete da se ponašate s u skladu s tim. LJudi će vam govoriti kako ste se promenili. Ali samo nastavite. I nemojte očekivati ništa zauzvrat. Ama baš ništa. Volite iz srca, a ne iz glave, jer ovo iz glave je potreba, a ne ljubav. Smejte se od srca. Počnite sa svakodnevnim osmehom na licu.

To je nešto najlepše što možete da uradite za sebe. I svako ima svoj put, samo treba osvestiti i početi. A onda čudima nema kraja. Budite istrajni, putovanje je sreća, a ne cilj. I najbitnije je pre ovoga oprostiti sebi i pustiti sebe da budeš slobodan. Oprostite sebi što niste dovoljno dobri, što ste ovakvi ili onakvi, što ste uradili to i to. Nist e grešili, samo ste živeli. A bez grešaka nema pravih uvida u ono što je dobro za vas.
Kako da uživate u medu ako niste okusili pelin? Oprostite sebi svakodnevno. Zavolite sebe svakodnevno. Tada ćete biti spremni da oprostite i drugima i da volite ceo svet i sve što je u njemu.

I kako pokazivati ljubav ako nikada ranije to nismo videli? Kao i za sve u životu, ili ste prirodno nadareni za to ili je to u vašoj porodici bila najnormalnija stvar, pa je i vama normalno da tako osećate i ponašate se. Dakle, ako u vašoj porodici pokazivanje ljubavi nije bilo dominantno ili nije ni postojalo, biće vam teško da ga uvežbate. Ali instinktivno, pokušajte da nađete nekoga u svojoj okolini ko je takav. Postoji komšija, prijatelj, kolega,meni je uzor moj deda. Sigurno postoji, osetićete. Posmatrajte tu osobu, sakupljajte njene fore, provodite vreme sa njom, vežbajte ispred ogledala, izgovarajte ispred ogledala u diktafon, telefon…. VEŽBAJTE SVAKODNEVNO DAVANJE LJUBAVI. Pišem možda malo ishitreno ili nepovezano, beba, znate kako je, a i velika količina stvari koju želim da podelim
sa vama kako bi svima bilo bolje… Opet vas volim i uvek. Ovo je moje pokazivanje ljubavi.
//////////////////////////////////////////////////////////////////////////////////////////////////////////////
Zašto sam došao ovamo? Kuda se to vozim? Od koga i kuda bežim? Bežim od nečega strašnog, a ne mogu da pobegnem. Uvek sam sa sobom i sam sebi na teretu. Ja sam onaj i ja sam tu. Ni penzenjsko niti ikoje drugo imanje neće mi ništa dodati ni oduzeti. Ja ću ostati ja, a JA SAM SEBI DODIJAO. SAM SEBI SAM NESNOSAN I NA TERETU. Ne mogu da pobegnem od sebe.
……………..
Sve sam to procenio i sve mi se, po staroj NAVICI, dopalo. Ali pri povrаtku kući susretoh neku staricu, pa je zapitah za put i zapodenuh sa njom razgovor. Ona mi ispriča o svom siromaštvu. Kada stigoh kući i kada stadoh ženi da pričam o povoljnim osobinama toga imanja, ja se zastideh. Bi mi mrsko i ja joj rekoh da ne mogu da ga kupim jer bi se naša korist zasnivala na siromaštvu i muci seljaka. Čim to rekoh, mene odjednom ozari ISTINA onoga ŠTO SAM IZGOVORIO, uglavnom istina da i seljaci treba da žive isto onoliko koliko i mi, da su i oni ljudi, braća, sinovi oca, kao što stoji u Jevanđelju. I odjednom, kao da se meni otkinu nešto što je odavno tištalo i kao da se u meni nešto rodi. Žena se ljutila i grdila me, a ja sam osećao radost u srcu.

Ovo je bio samo početak moga ludila. A pravo moje ludilo nastalo je tek kasnije, posle mesec dana. Ono je otpočelo time što sam otišao u crkvu, odstojao službu, molio se s olakšanjem slušao i bio ganut. Odjednom, meni donesoše poskuricu pa se svi uputismo da celivamo krst i počesmo da se guramo. Posle toga naiđoh u priprati na prosjaka. Odjednom mi bi jasno da svega toga ne bi trebalo da bude. I ne samo da toga ne bi trebalo da bude, NEGO DA GA UOPŠTE I NEMA; a ako toga nema, onda nema ni smrti, ni straha, ni one negdanje STREPNJE U MENI, i da se ja više ničega ne bojim. Tu me već potpuno ozari svetlost, i ja postadoh ovo što sam sad. Ako svega ovoga nema, onda ga, pre svega, nema ni u meni. I tu, u priprati, ja razdadoh prosjacima svih trideset pet rubalja koje sam pri sebi imao, i pođoh kući, peške, u razgovoru sa seljacima.

L.N.Tolstoj, Zapisi jednog ludaka