ADHD ili da li znate nekog ,,normalnog“ koje napravio neki izuzetan pronalazak?

Zašto  ovo pišem?

Smatram ovo svojim sopstvenim pozivom jer kako svaki terapeut ima svoje klijente, i kako se slično sličnom raduje, tako su I moji klijenti većinom vrlo nadareni i ,,neprilagodjeni” ljudi. Neki od njih su hiperadaptirani pod pritiskom porodice i sistema i prosto im je neverovatno kada dodjemo do nekih uvida u vezi sa njihovom pravom prirodom za koju nisu ni znali kakva je zapravo, jer im nije bilo dozvoljeno, a to je, pre svega potreba da budu slobodni I nesputani…Neki od njih su svesni toga donekle ali treba da rade na neki, ,,negativnim” aspektima ovog sindroma, a to je preuzimanje odgovornosti I sve ono što to podrazumeva, da bi vodili jedan život u kome osim stvaranja mogu da obezbede organizovanost I materijalnu sigurnost. Jer, ovakvim ljudima obično materijalni moment nije uopšte bitan ili pak imaju preterani strah od nemaštine I siromaštva, s obzirom da su svesni da njihove osobine nisu preterano u skladu sa vodjenjem jednog ,,sigurnog” života u skladu sa ,,očekivanjima” I zahtevima današnjice.

Da, oni su nemirni, često u svom svetu (nekada se pomeša sa autizmom), oni su senzibilni, hiperaktivni, brzomisleći, nestrpljivi, humanistički nastrojeni, a taj poremećaj  kako se naziva, potiče od mnogo faktora. I neka me napadnu svi, ali to nije poremećaj, ne mislim da je bilo šta tu poremećeno.

Zapravo, šta je normalno, a šta je poremećeno? Zaista izbegavam da bilo šta nazivam normalnim ili poremećenim, zato što nas ti kriterijumi normalnosti dovode često do toga da se neko ili nešto etiketira kao poremećen i samim tim manje vredno, i samim tim stigmatizovano. Volela bih da se sve uzima kao deo ovog sveta, kao deo prirode jer ne može se sve svrstati u kalup, a pogotovu se ne mogu svrstati ovakva deca-ljudi, jer upravo ti kako ih ja zovem ,,Uranovski“ ljudi prave promenu u svetu.

I zato što je ovakvim ljudima iznad svega potrebno sve, samo ne, odbacivanje. Za njih je to esencija života, da bi stvarali, umirili tu životinjicu u sebi, treba im  mnooogo ljubavi, pažnje, prihvatanja, osećaja topline, maženja.

Da li znate nekog ,,normalnog“ ko je napravio neki izuzetan pronalazak?

Sve su to bili ,,osobenjaci, ,,ludaci, ,,genijalci, ljudi čudaci u svom svetu i da ne pominjem druge etikete. Setite se Formanovog filma-Mocart, Mocart je bio prilagodjen?

,,Mocart:Čudo od deteta, kako su ga nazivali, bio je teško dete za podizanje. Iako je jedan od najvećih kompozitora svih vremena, njegov sklop ADD osobina ga je činio genijalnim, sa jedne strane, ali i gubitnikom sa druge strane. Umro je u srednjim tridesetim kao siromašan čovek. Mogao je da se hiperfokusira, i napiše celu operu za samo nekoliko nedelja, ali je mnoge stvari radio u “minut do dvanaest”, a mnogo toga što je započeo ostavio nedovršenim. Nije vodio računa o praktičnim stvarima, posebno o svojim finansijama, što ga je skupo koštalo. Njegova impulsivnost u socijalnim situacijama bila je prepreka da bude finansijski adekvatno nagrađivan..

Vinston Čerčil, premijer Engleske za vreme II svetskog rata, bio je “nemoguće” i neuspešno dete u školi. Često su ga izbacivali sa časova da se istrči po dvorištu i isprazni višak energije. Bio je hiperaktivan i sklon incidentima. Kao student, bio je indiferentan, sve dok se nije zainteresovao za istoriju kada je bio mladi oficir u Indiji. Tada je upotrebio svoju ogromnu energiju, sposobnost hiperfokusiranja i kreativnost u proučavanju istorije i međunarodnih odnosa.

Tomas Edison, veliki pronalazač, tipičan je primerak osobe sa ADD crtama. Osobe koja nije u stanju da se bavi samo jednom aktivnošću, i kojoj misli stalno lutaju u više različitih pravaca prema onome što mu privuče pažnju. Pre nego što je napustio školu, kažu biografi, uglavnom je provodio vreme na časovima zamišljajući sebe na nekom drugom, dalekom mestu, ili se klateći na stolici. Kasnije, ta osobine-skakutanje i lutanje misli, sklonost imaginaciji, i sposobnost hiperfokusiranja, dovele su do velikog broja pronalazaka.“