,,Uranovski identitet i prostor neutralnosti“

Prihvatili smo sve, ali nema potrebe da učestvujemo u nečemu što ne želimo ili što nam ne prija. Možemo bez svega, nismo više robovi ičega, niti smo u modu ovisnosti od bilo čega. Delimo jer imamo šta da podelimo, to je obično neki naš dar ili darovi koje smo otkrili i koje živimo, u količini i ritmu koji sami odredjujemo, koji nam je udoban. Nije nam bitno mišljenje drugih, osvestili smo i i sakupili sve svoje delove, sve svoje suprotnosti, sva svoja interesovanja, sve svoje hobije, sve svoje identitete, sve svoje uloge, potpuno smo se ujedinili u jednu celovitu ličnost, integrisali i samo delamo iz pozicije prihvatanja sebe. To ne znači da udovoljavamo bilo kome ako to ne želimo.

E, samo tada gradimo prave odnose. Kada smo sve ljude i situacije prihvatili takve kakve jesu, ali itekako smo napravili prostor neutralnosti sa osobama koje ne želimo da ulaze u naš prostor: ne zato sad što nas nerviraju ili iritiraju li su ovakve ili onakve. Ne. Mi sada pravimo prostor za osobe koje ne želimo da ulaze u našu auru, da nam gutaju energiju i vreme. To ne znači da mi nekoga ne prihvatamo. Baš naprotiv.

Ali i  prihvatanje nije ljubav. Ne govorim o ljubavi ovde. Ljubav dolazi mnogo posle ovoga. Ovde govorim o mirnom prihvatanju o osećaju u telu, o zahvalnosti, o zadovoljstvu koje treba da imamo. Ne govorim o ljubavi. Ljubav je zapaljiva kategorija ako ne prodjemo kroz ovu fazu i da bismo stigli do ljubavi mi treba da imamo mnogo zahvalnosti i prihvatanja. Iz druge pozicije ne možemo da govorimo o ljubavi. Onda je to potreba, onda je to zapušavanje rupa, onda je to ovisnički odnos, dam ti – daš mi. Nije da nema toga puno i nije da je to pogrešno, ali ovaj dolazak do ljubavi o kome ja pišem je prava ljubav. Ljubav koja dolazi iz slobode, slobodne volje, sopstvenog identiteta; iz osećaja izgradjenosti i celovitosti. Nisi rob ljubavi. Ali o tome u drugom članku.

Dakle, mi kada dodjemo do te pozicije Urana, Wiraccocha, ujedinjenja svega unutra, kao i odbacivanja onoga što nismo mi… Kada dodjemo do te tačke, pa to ljude i prepada malo: Šta je sad, hoću da budem neki isposnik, imam utisak da mi ništa ne treba., … Nema veze, samo se opusti. Nemoj da se  opterećuješ. To što ti ništa ne treba ne znači da nećeš izaći, da nećeš pojesti, da nećeš kupiti. TO SAMO ZNAČI DA NISI ROB. DA NISI OVISNIK O SVEMU TOME. Da nisi nesretnik koji samo ako ima neku tu osobu, ima da pojede, ima da se obuče, ima da ga neko hvali…Samo u tim treptajima i trenucima se oseća živim, a i toga se bojiš da li će biti ili neće biti; jao, bilo je ili nije bilo. I prodje život. A nije ni to blaženstvo, to je samo olakšanje.

Treba nam onaj osećaj da si skroz ok. Ne treba da igra cirkus  da bi bio ok, da budeš sa neki super frajerom da bi bila ok, ti si već ok. Iz tog stanja ti ne radiš više nešto zato što moraš, da bi pobegla od nečega, nekog osećaja, da bi zadovoljila, da bi bila pohvaljena, da ne bi bio, bila ovakva ili onakva, da ne bi bio/bila siromašna, da ne bi bio/bila sama. Ti zapravo iz STANJA MIRA počinješ da osećaš šta se tebi svidja. Jer samo slobodan čovek može da oseti šta mu se svidja.

Prava Ljubav zapravo dolazi onda kada osetimo da nam više ništa na treba :).