Čemu nam služi bol?

Bol nam služi veoma. Kada puno boli vi morate nešto da preduzmete. Do tada ne preduzimate ništa po pitanju sebe jer vas ne boli dovoljno. E tek kada počne mnogo da boli počinjemo da preduzimamo nešto po pitanju sebe. Dakle, bol je fenomenalna stvar jer poziva na jos jednu fenomenalnu stvar a to je preuzimanje odgovornosti ZA SEBE. Za uron u sebe. Ko sam, šta sam i zašto sam. Ovde. I šta mi se desilo i kako je to uticalo na mene i šta mogu ja da promenim u sebi povodom toga. Ništa u životu fenomenalnije ne moze da vam se desi. Da pocnete da shvatate da je bilo šta je bilo, da se desilo šta se desilo, ali da umesto u kuknjavi i bolu mi moramo nešto da preduzmemo jer sad jednostavno baš mnogo boli. Neizdrživo.

I džaba sto su oni sve to uradili i što su NAMA URADILI. Džaba što je neko drugi to uradio, a ne direktno mi. Taj neko nam neće pomoći jer nas je već dovoljno povredio. Nema ništa od okrivljavanja, kukanja, neoprosta. Od toga nema baš nista. Boleće I dalje. Možda ćemo malo zamaskirati, možda će se neko sažaliti. Možda ćemo naći saosećajnog svedoka ako smo zaista iskreni u tome. Možda da, možda ne. Na nama je i to. Koliko smo ljubavi I podrske spremni da primimo. I na nama je to. Nekada se zamrznemo pa nema ni napred ni nazad. Ne volimo ni sebe, besni smo na ceo svet I ni podršku ne mozemo da primimo, odbijamo sve oko sebe.

I opet mnogo boli. I dalje boli.

Daj Bože da imamo samo neko sećanje na ljubav. U sebi. Da imamo taj osećaj, ma bio on star i hiljadu godina, ali nekada u nekom jezgru naše duse je ostalo to sećanje.

Moramo ga pronaći tada kako znamo i umemo. Makar se prisetili psa sa ulice koji nam se umiljavao I koga smo mazili. Eto, tad smo  osetili bezuslovnu ljubav. Ovo kažem, jer ima onih koji nikada to nisu dobili ni samim rodjenjem. Bačeni u kontejner.

Možda nas je voleo deda, mozda vaspitačica, možda prijatelj. Znamo mi kako to izgleda znamo. Znamo jer je mnogo lepo i čak nam suze na oči krenu. Mačka, pas, možemo je prepoznati u pogledu nekog neznanca. Jer ima ljudi koji je stvarno nikada izistinski nisu dobili od roditelja ili  nisu imali roditelje.

Ali moramo je se prisetiti tada, MORAMO! Jer ona postoji svuda oko nas, samo je ne vidimo jer smo previše u svojim sećanjima. Postoji u cvetu u mirisu, dirne nas neki film, pokrene neka muzika. Ima je svugde. U vazduhu u drvetu, u svemu. Svugde je ta ljubav.

Morate je pronaći tada, morate naći to sećanje u sebi. Morate, nema druge.

Bol to traži od nas.

Da je nadjemo ponovo i shvatimo da je ona u nama i da postoji. Ali najvažnije, da je u nama. I da nam to niko i ništa ne može oduzeti.

To leči bol. Kroz suze, ali leči.

I ne negujemo je. Zaboravimo, zaboravimo da budemo u tišini. Previse bogoradamo, tražimo, traćimo, gledamo elektroniku, tražimo aplauze spolja. I tu nam prodje život i mi tako ispražnjeni ne znamo ni gde smo ni šta smo radili.

A bila je tu oduvek, Ima je u molitvi, meditaciji, šetnji, samovanju, tihovanju. Ona je u tišini. I u grudima. I bila je tu uvek.

Ne, neće nas proći ako, ,,samo još ovo da uradim“. Ne, od zatrpavanja obavezama ne prolazi, Nego baš raste. I bol želi svetlost. Osvetlite je, zalijte je suzama i iz nje će izrasti najlepši cvet ljubavi.