Dragi dnevniče

Anonimna ispovest jednog gubitka drugih koji je postao dobitak SEBE

Bila sam na Bogojavljenskom plivanju, samo sam posmatrala. Kada se završilo, razdragano sam krenula ka pijaci kad me je presekao glas: „Ana Pavlović neka se javi, nismo videli da je izašla iz vode“.

Nastupila je agonija u meni. Suze su same krenule. Ne znam ko je Ana, uopšte ne znam, ali osetila sam neopisivu tugu, šok i pitanje koje je odzvanjalo: „Šta sam mogla da učinim da se ovo ne dogodi?“

Strašno me pogodilo. Ostala sam skamenjena.

Svakoga bi ovo pogodilo. Ali bilo je tu još nečega kod mene.Osim težine same situacije. Bilo je to moje sećanje. Da li sam sve učinila da sprečim neku nesreću koja se desila? Da li sam baš sve učinila? Tuga je izbijala, tuga zbog gubitka, neka prastara a sadašnja tuga golema kao okean. Nezaustavljiva, čučala je u meni dok je nisam jasno osvestila onog trenutka kada mi je očajnički glas, vapaj zaparao uši: Ana nema te nisi izašla iz vode.

Da li sam sve učinila da te „spasem“? A da li sam sve učinila da spasem sebe od tebe? Od okrivljavanja mene, kazne što te nisam ,,spasila? Od sopstvenog besa, posrnuća emotivnog, agresije ako nisam „dobra“? Od naleta tvog besa ako nisam „dobro uradila”, ako sam „pogrešila“?

Ana se javila. Ana se javila. Bila je tu. Nevidjena ali vidjena.

Evo i sad osećam šok.

Da li sam izašla iz vode?

Nekaga sam izgubila a mogla sam da sprečim. Kriva sam. Mogla sam. Kriva sam. Tuga mala je reč, Tuga zbog gubitka mala je reč. Krivica. Tuga. Šok. Neverica. Očaj. Bezizlaz.

Hodam dok mi suze kaplju niz lice sve jače i jače.

Sanjam istu noć. San. Izgubila sam brata, malog brata. Ne znam kako, zaigrala sam se, ali nema ga.
Paranoja, panika, neverica, šok. Vrištanje. Mali smo, on je još manji.

Sve sam ih čuvala. Morala sam biti odrasla prerano. Ozbiljna. Najbolja. Savršena.

I Izgubila sam ih sve. Sve sam izgubila. Izgubila sam ih. Kriva sam ja jer sam ih izgubila.

Odbacili su me. Nisu želeli da me vide.Rekli da sam mrtva za njih. Sklanjali se. Ogledalo sam im bila sopstvene sramote.

Mogla sam nešto da uradim.

Da budem još bolja.

Da ćutim.

Da ne tražim.

Da se nikad ne prepuštam i opuštam.

Da nikada ne plešem i ne uživam.

Da sam uvek u kontroli i bez greške.

Da nikada ne smem da kažem šta mislim.

Da radim onako kako žele. Još bolje i jače.

Da dajem neprestano dok oni sebično čuvaju svoje ništa.

Da ih spašavam od žabokrečine.

Izgubila sam ih jer nisam bila dovoljno dobra.

Budim se skamenjena. Ne mogu da se pomerim. Celo telo je utrnulo. Krivica jer nisam dobra. Krivica jer sam negde pogrešila. Krivica jer nisam savršena u svakom trenutku. Krivica jer se u meni bude moje potrebe i želje, ali ne smem, ne smem, izgubiću još nekoga, izgubiću sve koje volim ako budem ja. To govori nesvesno glas u meni koji se polako osvešćuje.

Ne smem više nikoga da izgubim. Nemam snage. Moram da sve kontrolišem. Da ne pogrešim, Da budem dobra. Da ne pratim svoje želje jer je to opasno, TO JE STRANPUTICA. Biti ženstven, kreativan, glasan, uživati, zaigrati se, opustiti se. Reći istinu, reći šta te muči. Reći glasno, pred svima. Biti luckast, nesavršen. Stvaran. Ne, nikako, to je sramota. Ne nikako to je za njih sramotno. Osramotila si ih. Samim tim izgubila.

Ne smem. Ali želim. Veliki konflikt u meni. Nisam ja tu da spašavam njih od njihove sopstvene sramote već da spašavam sebe od gubitka sebe.

Ali konflikt je jak, telo se muči, grči, trne, skameni se.

Nisam kriva, nisam kriva. Dobra sam dovoljno samo ako sprovodim želje svog srca.

Suze liju, kaplju, plašim se, ostaću bez ikoga.

Nije istina. Nije istina.

Napravili su te da moraš i možeš sve da bi se oni osećali bezbedno. Da bi bežali od sopstvenog beznadja.

Ne čini to sebi.

Da nisam bila zaigrana možda se to ne bi desilo. Da nisam bila iskrena i spontana, možda se to ne bi desilo. Moram biti u kontroli uvek da bih sprečila gubitak.