Bahova esencija Heather ili o potrebi za pažnjom

Kada sam razumela konačno svog nekadašnjeg najvećeg ,,neprijatelja”.

Bila je dosadna, zahtevna, pričala je samo o sebi. Sve bih ovo sada stavila pod znake navoda jer naše etikete su veoma surove  i površne. Iza svake ovakve etikete stoji nesaslušana  i nikad vidjena ljudska duša željna pažnje.

A ja sam se tada gnušala toga. Plašila sam se. Sebe. Nje u sebi. Njene, a moje potrebe za pažnjom, tog osećaja da si toliko mali i neviđen, zanemaren, neutešen, uplašen do kosti. Ja sam odlazila u drugu krajnost. Povlačila sam se. Time sam sebe štitila od bola odbacivanja.

Plašila sam se male devojčice željne pažnje.Plašila sam se bola potpuno nepažnje i zanemarenosti. Trauma.

Nije znala da traži šta joj treba adekvatno, nije integrisala taj bolni deo i dozvolila sebi da bude… da se ništa strašno neće dogoditi kad je sama. Jer nije postojao taj jedan jedini empatični svedok, roditelj, vaspitač, komšija. Hej, bezbedna si tu sam vidim te. Tu za dete nastupa mir.

Da, osećala je frustraciju i imala ,,nepredvidive“ reakcije. Kažu, prejake emocije. Ljudima čudno. Ne znaju.U stvari se osećala malo i samo u svetu u kom niko ne vidi nju. Niko je ne vidi. Niko je istinski nikada nije pitao kako si. To bi donelo tu magiju zrelosti, mira, intergisanosti, spokoja. Pošto se to nije desilo ona tumara okolo i priča. Sram. Tuga. Ona priča priča priča da bi PREŽIVELA. Da bi čula samu sebe. Da bi čula svoj glas. Postojim ..tu sam.. bezbedna sam. Bori se u njoj mala nikad viđena i velika koja zna da je sad sve to previše ali nije uspela da nađe meru jer joj niko nije pokazao. Mazio, čuo, rekao da je dobra i da je sve ok i da je nikada neće napustiti. Onda bi ona znala kako. Prizvala bi taj osećaj, sam bi se prizvao, jer telo pamti. Dovoljna je samo jedna osoba koja zna da čuje i uteši.

I kada ta tuga navre krene da priča. Reguliše se tako. I tako umiri to malo dete i može da se zaodene u veliku malu ženu.

Dok se ne nađe neko. Pohvali , pita kako je. Bude joj neprijatno, malo čudno. Ljubav. Nije navikla. Nepoverenje. Krenu suze. Šta ću sad? Bežim, slaba sam, ne smem da budem slaba. Šta plačeš sad??? Ali prija, bezbedna si tu sam nastavi, plači. Tu sam. Kako si. Tu sam. Dobra si. Tu sam. Znam da ti prija nastavi. Nešto se otapa u njoj. I u meni. Ne mora više da priča toliko glasno. I Toliko. Smiraj. Ali i suze.

Kako si, jesi li se umorila? Nema odgovora. Nije navikla da priča o tome kako se oseća, nekad i ne zna kako se oseća. Osim-uznemireno, teskobno. Nije navikla na normalno. Na ljubav. Navikla je da su su svom svetu zaokupljeni sopstvenim potrebama a ona lebdi kao usamljeni meteor. I priča. O drugima, o sebi, ali nikada o tome šta joj treba i kako se oseća. On su važniji, ja nisam bitna. Njihove potrebe su bitne, ja nisam bitna. Ako budem tražila naljutiće se. A

I sad odjednom nešto novo.. Suze. Ljubav. Slobodno , tu sam, kaži. Ne znaš. Sve je ok i ako ne znaš. Pauza. Novo. Pauza. Suze.

Treba ti da osetiš prisutnost nečiju, a ne prekor u očima, odsutnost, žurbu, izgubljen pogled, zvoni telefon.

Prekorevamo kada je neko ,,naporan“. Kada traži pažnju. A iza takve osobe stoji neko ko nikada nije bio vidjen.

…………………………………………………………………………………………………………………………………………………………………………………………….

I tako prihvatih ono što me je najviše plašilo. Susret sa sobom. Nju. Opet reka suza. Nema više bola, odbacivanja. Nema više osećaja odbačenosti. Nema više osećaja da sam sama. Nema više potrebe da budem glasna ili da se povlačim. Sve je ok.

Videla sam tužnu devojčicu koja se na svoj način bori za prostor i pažnju i ljubav. Na jedini način koji je naučila da bi preživela. A to je da bude glasna i ,,naporna“.

Tako je i sa besnom decom. Besnom bih opet stavila pod navodnike. Tužnom, predugo tužnom, previše progutanih reči i osećaja. Kako možeš da me nikada ne vidiš? Vidi kako sam ovo divno nacrtala.

Joj ljudi moji dragi. Zastanite. I ako vam odmah nije jasno sve samo ne osuđujte i ne odbacujte bilo čiju potrebu za pažnjom. Možda će biti naporno ali će blagodat prihvatanja, pa makar i iz daljine, biti višestruka.