Priča iz 83-ojke. Istinita.

Autobus 83. Ćerka sedi, 7 godina. Mama stoji pored nje. Narod namršten ili zagledan u telefone, baš se koncentrisao. Preko puta, napumpana usta, nokti za ubijanje, telefon.

Ćerka sedi i peva.

,,Mama, želim da sedim na onom oblaku.“

,,Sredićemo ljubavi, nekako. Potrudićemo se da nešto uradimo“, kaže mama.

………………………………….

,,Imate divnu ćerku”, kaže devojčica koja sedi pored ćerke.15 godina cc.

,,Hvala, baš ti hvala“, kaže mama.

,,Hvala takođe“, kaže ćerka.

,,Ali je neprihvaćena u školi“, reče mama. ,,Niko neće da sedi sa njom“.

,,Mama“, pogleda je ćerka. ,,Nemoj to da pričaš.“

Ona iz muke podelila. Vidi se da je žena od muke podelila, a ne da bi osramotila. Nije trebalo, ali, čitajte dalje.

,,Neka, treba da mi kaže. „

Okreće se prema ćerki. ,,To što nisi prihvaćena nije tvoj problem nego problem društva. To nije tvoj problem. Oni ne vide kakva si ti. Evo ja ti kažem, divna si.I nemoj pokušavati da se uklopiš. U bolesnom društvu biti neprihvaćen je vrlina”, kaže devojčica pored.

Devojčica pored: ,,I ja sam neprihvaćena. Ni ja baš nisam gotivna. Neće da se druže sa mnom. Ali ne brinite, naći će ona sebi slične.“

,,Mora da ste je mnogo lepo gajili i da ste divna majka.“

,,Trudim se“, kaže mama i uzdahne.

,,A ti si našla svoje društvance?“pita mama.

,,Pa da, u školi ne, ali uglavnom iz Palmotićeve. Tamo idem na terapiju”, kaže bez trunke blama u prepunom autousu.

Atmosfera ista. Svi namršteni i zagledani u telefone.

,,I idem i privatno kod psihologa ili psihijatra, ne znam tačno.”

,,A kako ste Vi?”, pita ta devojčica sa osmehom ispod koga se kriju suze. Pita mamu.

,,Ja? Mama vidno iznenadjena pitanjem. Obično to iskreno pitaju oni kojima treba isto da ih neko pita. Koji imaju veliku patnju.

,,Ja? Ja sam…Dobro.” Mama kao da je slagala u tom trenu, ali. Autobus je pun i ljudi su namršteni.

,,Kako si ti sada?” pita mama nju.

,,Dobro, dobro sam sad. Lečim se.Ozbiljno je, ali lečim se i to je dobro.”

,,Je li ti pomažu roditelji”, pita mama.

,,Pa da, samim tim što mi plaćaju terapiju, podržavaju me. Tata ne može da prihvati da imam problem, kaže da sam ja to sve umislila. Ne može da prihvati da idem kod psihijatra. Ali ja to sve razumem i prihvatam. Kad me pita kako sam ja kažem, dobro (osmeh i suze). Uglavnom kažem da sam dobro, ok i važi. I to je sve. Prihvatila sam. I nastavnice engleskog ne može da prihvati da se lečim. Kaže ne može da veruje da se dete leči kod psihijatra….”

,,Moji su razvedeni i šta ću. Sad je 50 posto porodica razvedeno. Bolje dobar razvod nego da se nonstop svadaju. Sada imam dve majke i dva oca i svi me podržavaju.” Osmeh i suze.

Kaže mama:,, Znaš šta nekada se normalni leče zbog onih koji se ne leče a misle da su veoma normalni. I to je tako uglavnom. Deca se leče jer ih roditelji ne razumeju i ne znaju i ne umeju. Da vole i da budu samo prisutni.A ne da kontrolišu zadatke i furaju ocene. “

Videh u njoj više normalnosti i razumevanja nego u bilo kojoj drugoj osobi koju sam susrela od kada bivstvujem na ovoj planeti.

,,Da. Prenose svoju bolest i negativnost na druge ljude.”kaže ona.

,,Sve znam, kaže mama.

,,A što ona nije prihvaćena?”

,,Ne znam “, kaže mama.

,,Svi kažu da je drugačija i na tome se završava. Psiholog u školi  kaže da je sve u redu samo je jako kreativna i visoko senzitivna, previše radosna, iskrena i spontana sa maštovitim idejama. Mnogo voli da se igra i da pravi igru od svega, prska se, juri golubove, nestrpljiva, emotivna, upada u reč, peva, ali u školi to ne vole. Kažu ,,nevaspitana“ a ona je još malo dete. I reaguje sirovo i spontano. Voli svu decu i sve zna o svakome, šta ko voli, sluša, koju igricu voli. Jedna mama kaže da se udara.  A ja videh kako njena ćerka moju izaziva, provocira, baca joj šešir, tera je da je juri. Podsmeva joj se. Slušam iz prikrajka i ježim se kakva pitanja joj postavlja. Strahujem od tolike perfidnosti medju decom. Ta devojčica je iz ,,ugledne porodice i jako je ,,vaspitana“ .Moja se toliko umori i iznervira od njene vaspitanosti i pritajenih provokacija, da je udari. I ja bih da sam mala. Vrištala bih. I onda mama  kaže kako je moje dete bezobrazno. Često oni koji udaraju rade to sa razlogom i bivaju optuženi od provokatora koji se nasladjuju. Tako je to u životu. Kažem normalni bivaju osudjeni.A kada me sretne toliko se lepo javi i pita uvek kako sam i kako je ona. Rekao bi čovek savršenstvo. Ali zlo je pritajeno. Zato je zlo.Zlo je maskirano. Zato je zlo.Napravi savršen zločin.”

,,Učiteljica je voli ali gleda da se ponaša politički korektno  i da sve bude korektno i kada nije korektno.Tako da se ta ljubav završava na političkoj korektnosti jer nije htela da je vodi ne rekreativnu zbog njenih ,,prejakih emocija, kako kaže. A ona je dete koje sirovo reaguje još uvek, dete je. Kad se rastuži ona plače, kad je ljuta ona je ljuta, kada je ljubomorna, ona kaže. Još neobradjeno jer je dete. Samo to učiteljice ne znaju. Da su emocije normalna stvar i da su kod dece još uvek nezrele, neobrađene. Svi strepe od učitelja i njihovog strašnog suda zasnovanog na političkoj korektnosti i uštirkanosti.Sve ušminkano i sve ok. I onda eksplozija i svi su zgranuti otkud to. Čini mi se da još posle svega nikome nije jasno. Površnost i glupost vlada.. Ali zbog nespretnih učiteljica i ,,pametnih” roditelja imamo puno dece sa traumom.

,,I meni se desilo to”, kaže ona. ,,Napravili su mi nešto strašno. Samo zato što sam drugačija. Ali to je život. Oprostila sam im.”

,,Gde izlazite, mogu li sa vama, ja se teško snalazim u prostoru i vremenu.”

,,Naravno, kaže mama.,,Šta ćeš da upišeš?”

,,Dizajnersku, kaže devojčica. ,,Volim da slikam.”

,,Mama, ona baš ima stila.” Kaže ćerka.

,,Da, ja obučem što mi se oblači u tom trenutku. Ne pratim nikakve stilove, sama kombinujem.”

,,Tako i treba”, kaže mama.

,,Želim ti sve najbolje u životu“, reče mama.

I odlučih sve ovo da napišem. Možda će nekom koristiti.