Šta je zapravo ,,napuštanje“ koje ostavlja traumu

Nekada davno napisala sam jedan članak koji se zove Biti napušten. Tu sam se pitala jednu važnu stvar koja mi je u tom trenutku bila nešto što se dešava kao činjenica, ali nije mi bilo sasvim jasno kako je to moguće….Pisala sam zapravo sledeće: da razumem majke koje ostave svoju decu jer im time u tom smislu čine zaista bolje. Koje ostave svoje dete ispred nečijih vrata, znate kao ono u filmovima, jer nemaju ništa, ni koru hleba, ništa nemaju da mu daju i svesne su toga i njihova tuga je čini mi se nešto najdublje i najtužnije što može da se doživi na zemaljskoj kugli…Jer objektivno nisu sposobne zaista ništa da učine….Vi ćete reći:,, to je nemoguće, majka uvek može nešto da učini, majka ne sme da ostavi svoje dete“, to ćete reći. Ali ne znate kakvih sudbina ima, ne znate. I ja neke majke, te majke potpuno razumem i to sam i napisala u tom tekstu jer jednostavno osećam njihovu tugu i njihovu ljubav u isto vreme. One žrtvuju da ostanu bez najdragocenijeg da bi ono imalo bolju budućnost ili barem izbeglo nešto strašno ili strašnije što percipiraju da bi se desilo kada bi ostalo sa njima. Shvatate li dubinu tog stradanja?

Ali sam u istom tekstu napisala da ne shvatam one majke koje imaju sve, topli dom, novac, status sve materijalne uslove da imaju dete i opet ga napuste. Ne napuste ga na način na koji su to učinile ove majke pomenute gore, ne na taj način. Mislim da je ovaj njihov način napuštanja mnogo gori. Vi ćete reći da nisam normalna, ali ja dobro znam šta govorim. Ovaj drugi način koji se zove zanemarivanje i zapostavljanje je, verujte mi, mnogo gori. Jer mnogo je gori osećaj kada znate da imate nekoga svog ali da vas taj neko ne poštuje kao biće, ne vidi, čak omalovažava u magli i šta sve ne. I iako to ništa nije vidljivo, to stvara mnogo gore rane. To je ISTINSKO ODBACIVANJE. Ovo prvo nije odbacivanje, nije napuštanje. To nije BITI NAPUŠTEN po meni. Ne. Ovo prvo je po meni ljubav veća od bilo koje druge. Kada je neko tvoj, neko deo tvog mesa, obožavaš ga istinski, ali moraš da ga napustiš jer znaš da će mu tako verovatno biti bolje. Ne znate kakvih sudbina ima.

Zato me je u tom tekstu mučilo to pitanje, evo utroba mi se od tuge prevrće dok pišem o ovome, o tome šta znači BITI NAPUŠTEN.To je zapravo osećaj koji se javlja kada vas neko zanemaruje kao biće. Ne čuje, ne vidi vaše potrebe, okrenut je previše sebi, ćuti kada se posvadjate, ponaša se i živi kao da vi niste tu ili ste vi neki objekat ili neki instrument za pokazivanje. Možda je takav roditelj i ljubomoran na vas, svašta tu ima, ali svakako poruke neiskazane direktno, ali poruka koja se oseća u vazduhu a to je- ne volim te, ne vrediš, nemaš prava na svoje želje i potrebe, ne postojiš, ne vidim te iako si tu i ja sam tu kao tvoj roditelj, ali te ne vidim zapravo. Rekli bi,, slučajno to radi, nesvesno“. Možete vi slučajno nekoga povrediti ali ako to radite stalno onda to nije slučajno. Normalna svesna i zrela osoba uvidi to i promeni, izvini se, vidi, za kraće ili duže vreme. I promeni, izvini se, potrudi se JER VAS VOLI, OSEĆA, JER JOJ JE STALO DO SOPSTVENOG DETETA I NJEGOVE DOBROBITI. Ali ako to stalno traje, uhhh. Ovde neću ulaziti u uzroke, samo konstatacija i objašnjenje šta zapravo znači biti napušten. To je potpuno odbacivanje vašeg bića. Vi ste nevidljivi i tu se na razne načine trudite da budete vidiljivi, do pucanja. I tada postajete još nevidiljiviji jer vam nije dobro i tek tada će vas napustiti. To je potpuna neljubav, TO NIJE FIZIČKO, TO JE EMOCIONALNO NAPUŠTANJE. Roditelj je fizički prisutan ali emocionalno potpuno nedostupan. Obrazovan, lep, situiran, ali nema ljubavi. To je jezivo. To je napuštanje.

I zato je uvek bilo toplije u onim siromašnim porodicama. U njima je uvek svega. U ovim bogatim, pod znacima navoda, uvek sam osećala neku nelagonost. Ne zato što sam ja bila siromašna a oni bogati. Ne. Nego zato što se u vazduhu osećala nadmenost i licemerje koju nisam mogla da podnesem, Sreća bez sadržaja puka forma. Hladno mi je bilo tamo.

Nije siromaštvo tamo gde nema para nego gde nema ljubavi.

Nije napuštanje kada vas neko OSTAVI, nego način na koji vas je OSTAVIO I kako vas je tretirao do tada. Odnosi puni ljubavi kada se završe su tužni, ali vi se tu ne osećate napušteno i odbačeno.Kada vas neko istinski napusti, jednako, odbaci, osećate se poniženo, manje vredno, krivo, ljuto, a to je sve sinonim za neljubav. Jer oni koji su trebali da znaju kako, nisu znali ili nisu hteli ili nisu umeli.

Eto, učite se ljubavi do beskraja. To je izvor života i svakolikog bogatstva.